Дан 177 од 365

1 Цар 11:1–43

1 Али цар Соломун љубљаше многе жене туђинке осим кћери фараонове, Моавке, Амонке, Едомке, Сидонке и Хетејке,

2 Од овијех народа за које бјеше рекао Господ синовима Израиљевијем: не идите к њима и они да не долазе к вама, јер ће занијети срце ваше за својим боговима. За њих приону Соломун љубећи их.

3 Те имаше жена царица седам стотина, и три стотина иноча; и жене његове занесоше срце његово.

4 И кад остарје Соломун, жене занесоше срце његово за туђим боговима; и срце његово не би цијело према Господу Богу његову као што је било срце Давида оца његова.

5 И Соломун хођаше за Астаротом, богињом Сидонском, и за Мелхомом, гадом Амонским.

6 И чињаше Соломун што бјеше зло пред Господом, и не хођаше сасвијем за Господом као Давид отац његов.

7 Тада сагради Соломун висину Хемосу, гаду Моавском, на гори према Јерусалиму, и Молоху гаду Амонском.

8 Тако учини свијем женама туђинкама, те кађаху и приношаху жртве својим боговима.

9 А Господ се разгњеви на Соломуна што се одврати срце његово од Господа Бога Израиљева, који му се бјеше јавио два пута.

10 И бјеше му заповједио да не иде за другим боговима, а он не одржа што му Господ заповједи.

11 И рече Господ Соломуну: што се то нађе на теби, и нијеси држао завјета мојега ни уредаба мојих, које сам ти заповједио, зато ћу отргнути од тебе царство и даћу га слузи твојему.

12 Али за твојега вијека нећу то учинити ради Давида оца твојега; него ћу га отргнути из руку сина твојега,

13 Али нећу отргнути свега царства; једно ћу племе дати сину твојему ради Давида слуге својега и ради Јерусалима, који изабрах.

14 И подиже Господ противника Соломуну, Адада Идумејца, који бијаше од царскога рода у Идумеји.

15 Јер кад Давид бијаше у Идумеји и Јоав војвода дође да покопа побијене, поби све мушкиње у Идумеји.

16 Јер Јоав оста ондје шест мјесеца са свијем Израиљем докле не поби све мушкиње у Идумеји.

17 Тада утече Адад с неколико Идумејаца слуга оца својега, и отиде у Мисир; а Адад бјеше тада дијете.

18 И отишавши из Мадијама дођоше у Фаран; и узевши са собом људи из Фарана дођоше у Мисир к Фараону цару Мисирском, који му даде кућу и одреди му храну, и даде му и земље.

19 И Адад нађе велику милост у Фараона, те га ожени сестром жене своје, сестром царице Тахпенесе.

20 И сестра Тахпенесина роди му сина Генувата, којега отхрани Тахпенеса у двору Фараонову, и бјеше Генуват у двору Фараонову међу синовима Фараоновијем.

21 А кад Адад чу у Мисиру да је Давид починуо код отаца својих и да је умро Јоав војвода, рече Адад Фараону: пусти ме да идем у своју земљу.

22 А Фараон му рече: а шта ти је мало код мене, те хоћеш да идеш у своју земљу? А он рече: ништа; али ме пусти.

23 Подиже му Бог још једнога противника, Резона сина Елијадина, који бјеше побјегао од господара својега Адад-Езера цара Совскога.

24 И скупив к себи људе поста старјешина од чете кад их Давид убијаше; потом отишавши у Дамаск осташе ондје и обладаше Дамаском.

25 И бјеше противник Израиљев свега вијека Соломунова, и то осим зла које чињаше Адад; и мржаше на Израиља царујући у Сирији.

26 И Јеровоам син Наватов Ефраћанин из Сариде, чија мати бјеше по имену Серуја жена удовица, слуга Соломунов, подиже се на цара.

27 А ово би узрок зашто се подиже на цара: Соломун грађаше Милон и зазиђиваше пролом града Давида оца својега;

28 А Јеровоам бјеше крјепак и храбар; зато видјећи Соломун младића да настаје за послом постави га над свијем данцима дома Јосифова.

29 Па у то вријеме кад Јеровоам отиде из Јерусалима, нађе га на путу Ахија Силомљанин пророк имајући на себи нову хаљину, и бијаху њих двојица сами у пољу.

30 И Ахија узе нову хаљину која бјеше на њему, и раздрије је на дванаест комада.

31 И рече Јеровоаму: узми десет комада; јер овако вели Господ Бог Израиљев: ево истргнућу царство из руке Соломунове, и даћу теби десет племена.

32 Само ће једно племе остати њему ради слуге мојега Давида и ради града Јерусалима, који изабрах између свијех племена Израиљевих.

33 Јер оставише мене и поклонише се Астароти богињи Сидонској и Хемосу богу Моавском и Мелхому богу синова Амоновијех, и не ходише путевима мојим чинећи што је право преда мном, уредбе моје и законе моје, као Давид отац његов.

34 Али нећу узети царства из руку његовијех, него ћу га оставити нека влада докле је год жив Давида ради слуге својега, којега изабрах, који је држао заповијести моје и уредбе моје.

35 Него ћу узети царство из руку сина његова, и даћу теби од њега десет племена.

36 А сину ћу његову дати једно племе да буде видјело Давиду слузи мојему вазда преда мном у граду Јерусалиму, који изабрах да у њему намјестим име своје.

37 Тебе ћу дакле узети да царујеш над свијем што ти душа жели, и бићеш цар над Израиљем.

38 И ако узаслушаш све што ти заповједим, и узидеш мојим путовима и ушчиниш што је право преда мном, држећи уредбе моје и заповијести моје, као што је чинио Давид слуга мој, бићу с тобом и сазидаћу ти тврд дом, као што сам сазидао Давиду, и даћу ти Израиља.

39 И мучићу сјеме Давидиво за то, али не свагда.

40 Зато тражаше Соломун да убије Јеровоама; али се Јеровоам подиже и побјеже у Мисир к Сисаку цару Мисирском, и би у Мисиру докле не умрије Соломун.

41 А остала дјела Соломунова и што је год чинио, и мудрост његова, није ли то записано у књизи дјела Соломуновијех?

42 А царова Соломун у Јерусалиму над свијем Израиљем четрдесет година.

43 И почину Соломун код отаца својих, и би погребен у граду Давида оца својега; а Ровоам син његов зацари се на његово мјесто.

Дап 7:28–45

28 Или и мене хоћеш да убијеш као што си јуче убио Мисирца?

29 А Мојсије побјеже од ове ријечи, и поста дошљак у земљи Мадијамској, гдје роди два сина.

30 И кад се наврши четрдесет година, јави му се у пустињи горе Синајске анђео Господњи у пламену огњеном у купини.

31 А кад Мојсије видје, дивљаше се утвари. А кад он приступи да види, би глас Господњи к њему:

32 Ја сам Бог отаца твојијех, Бог Авраамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије се бјеше уздрктао и не смијаше да погледа.

33 А Господ му рече: изуј обућу своју са својијех ногу: јер је мјесто на коме стојиш света земља.

34 Ја добро видјех муку својега народа који је у Мисиру, и чух њихово уздисање, и сиђох да их избавим: и сад ходи да те пошљем у Мисир.

35 Овога Мојсија, којега отурише рекавши: ко те постави кнезом и судијом? овога Бог за кнеза и избавитеља посла руком анђела који му се јави у купини.

36 Овај их изведе учинивши чудеса и знаке у земљи Мисирској и у Црвеном Мору и у пустињи четрдесет година.

37 Ово је Мојсије који каза синовима Израиљевијем: Господ Бог ваш подигнуће вам пророка из ваше браће, као мене: њега послушајте.

38 Ово је онај што бјеше у цркви у пустињи с анђелом, који му говори на гори Синајској, и с оцима нашијем; који прими ријечи живе да их нама да;

39 Којега не хтјеше послушати оци наши, него га одбацише, и окренуше се срцем својијем у Мисир,

40 Рекавши Арону: начини нам богове који ће ићи пред нама, јер овоме Мојсију, који нас изведе из земље Мисирске, не знамо шта би.

41 И тада начинише теле, и принесоше жртву идолу, и радоваху се рукотворини својој.

42 А Бог се окрену од њих, и предаде их да служе војницима небескијем, као што је писано у књизи пророка: еда заклања и жртве принесосте ми на четрдесет година у пустињи, доме Израиљев?

43 И примисте чадор Молохов, и звијезду бога својега Ремфана, кипове које начинисте да им се молите; и преселићу вас даље од Вавилона.

44 Оцеви наши имаху чадор свједочанства у пустињи, као што заповједи онај који говори Мојсију да га начини по оној прилици као што га видје;

45 Који и примише оцеви наши и донесоше с Исусом Навином у земљу незнабожаца, које отури Бог испред лица нашијех отаца, тја до Давида,

Пс 76:1–12

1 Зна се у Јудеји за Бога, у Израиља је велико име његово.

2 У Салиму је стан његов и насеље његово на Сиону.

3 Ондје је поломио крилате стријеле луку, штит и мач и рат.

4 Ти си свијетао; дивнији од гора хајдучких.

5 Који су јуначког срца посташе плијен, заспаше сном својим, и јунаци не нађоше руку својих.

6 Од пријетње твоје, Боже Јаковљев, дријемљу кола и коњ.

7 Ти си страшан, и ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгњевиш?

8 С неба јављаш суд; земља се препада и мучи,

9 Кад Бог устаје на суд, да поможе свима који страдају на земљи.

10 И гњев људски обраћа се у славу теби, кад се једном опашеш гњевом.

11 Полажите и извршујте завјете Господу Богу својему; сви који сте око њега, носите даре страшноме.

12 Он укроћава дух кнезовима, он је страшан царевима земаљским.