Дан 188 од 365

2 Цар 4:1–5:27

4:1 А једна између жена синова пророчких повика к Јелисију говорећи: слуга твој, муж мој, умрије, и ти знаш да се слуга твој бојао Господа; па сада дође рукодавалац да ми узме два сина у робље.

4:2 А Јелисије јој рече: што ћу ти? кажи ми шта имаш у кући? А она рече: слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља.

4:3 А он јој рече: иди, ишти у наруч празнијех судова у свијех сусједа својих, немој мало да иштеш.

4:4 Па отиди, и затвори се у кућу са синовима својим, па онда наљевај у све судове, и кад се који напуни, кажи нека уклоне.

4:5 И она отиде од њега, и затвори се у кућу са синовима својим; они јој додаваху а она наљеваше.

4:6 А кад се судови напунише, она рече сину својему: дај још један суд. А он јој рече: нема више. Тада стаде уље.

4:7 Потом она отиде и каза човјеку Божијему; а он јој рече: иди, продај уље, и одужи се; а што претече, онијем се храни са својим синовима.

4:8 Послије тога једном иђаше Јелисије кроз Сунам, а ондје бијаше богата жена, која га устави да једе хљеба; и отада кад год пролажаше, увраћаше се к њој да једе хљеба.

4:9 И она рече мужу својему: гле, видим да је свет човјек Божји овај што све пролази овуда.

4:10 Да начинимо малу клијет, и да му намјестимо постељу и сто и столицу и свијетњак, па кад дође к нама, нека се ту склони.

4:11 Потом он дође једном онамо, и ушав у клијет почину ондје.

4:12 И рече момку својему Гијезију: зови Сунамку. И он је дозва; и она стаде пред њим.

4:13 И он рече Гијезију: кажи јој: ето стараш се за нас свакојако; шта хоћеш да ти учиним? имаш ли што да говорим цару или војводи? А она рече: ја живим усред својега народа.

4:14 А он рече: шта бих јој дакле учинио? А Гијезије рече: ето нема сина, а муж јој је стар.

4:15 А он рече: зови је. И он је дозва, и она стаде на вратима.

4:16 А он рече: до године у ово доба грлићеш сина. А она рече: немој господару мој, човјече Божји, немој варати слушкиње своје.

4:17 И затрудње жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече Јелисије.

4:18 И дијете одрасте. И једном изиде к оцу својему к жетеоцима;

4:19 И рече оцу својему: јаох глава, јаох глава! А он рече момку: носи га матери.

4:20 И он га узе и однесе матери његовој, и лежа на крилу њезину до подне, па умрије.

4:21 Тада отиде она горе, и намјести га у постељу човјека Божјега, и затворивши га изиде.

4:22 Потом викну мужа својега и рече му: пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човјека Божјега и да се вратим.

4:23 А он рече: зашто данас хоћеш да идеш к њему? нити је младина ни субота. А она рече: не брини се.

4:24 И она осамаривши магарицу рече момку својему: води и иди и немој застајати мене ради на путу докле ти не кажем.

4:25 Тако пошавши дође човјеку Божјему на гору Кармилску. А кад је човјек Божји угледа гдје иде к њему, рече Гијезију слузи својему: ево Сунамке.

4:26 Трчи сад пред њу и реци јој: јеси ли здраво? је ли здраво муж твој? је ли здраво син твој? А она рече: здраво смо.

4:27 А кад дође к човјеку Божјему на гору, загрли му ноге, а Гијезије приступи да је отјера; али човјек Божји рече: остави је, јер јој је душа у јаду, а Господ сакри од мене и не јави ми.

4:28 А она рече: јесам ли искала сина од господара својега? нијесам ли казала: немој ме варати?

4:29 А он рече Гијезију: опаши се и узми штап мој у руку, па иди; ако сретнеш кога немој га поздрављати, и ако те ко поздрави, немој му одговарати, и метни мој штап на лице дјетету.

4:30 А мати дјетиња рече: тако да је жив Господ и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. Тада он уста и пође за њом.

4:31 А Гијезије отиде напријед и метну штап на лице дјетету, али не би гласа ни осјећања. Тада се врати преда њ, и јави му говорећи: не пробуди се дијете.

4:32 И Јелисије уђе у кућу, и гле, дијете мртво лежи на његовој постељи.

4:33 И ушав затвори се с дјететом, и помоли се Господу.

4:34 Потом стаде на постељу и леже на дијете метнув уста своја на уста дјетету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њим, те се загрија тијело дјетету.

4:35 Потом уста, и пријеђе по кући једном тамо и једном амо, потом отиде опет и пружи се над дјететом. И кихну дијете седам пута, и отвори дијете очи своје.

4:36 Тада дозва Гијезија и рече му: зови Сунамку. И он је дозва, те дође к њему. И он јој рече: узми сина својега.

4:37 И она ушавши паде к ногама његовијем, и поклони му се до земље, и узевши сина својега отиде.

4:38 Потом врати се Јелисије у Галгал. А бијаше глад у оној земљи, и синови пророчки сјеђаху пред њим; а он рече момку својему: пристави велики лонац и скухај зеља синовима пророчким.

4:39 А један отиде у поље да набере зеља, и нађе дивљу лозу и набра с ње дивљих тиквица пун плашт, и дошавши сасијече их у лонац гдје бјеше зеље, јер их не познаваху.

4:40 И усуше људима да једу; а кад стадоше јести онога зеља, повикаше говорећи: смрт је у лонцу, човјече Божји! И не могаху јести.

4:41 А он рече: донесите брашна. И сасу брашно у лонац, и рече: успи људима нека једу. И не би више никакога зла у лонцу.

4:42 А дође неко из Вал-Салисе, и донесе човјеку Божијему хљеба од првина, двадесет хљебова јечменијех, и новијех зрна у класу. А он рече: постави народу, нека једу.

4:43 А слуга му рече: како ћу то поставити пред сто људи? Опет рече: постави народу, нека једу; јер је тако казао Господ: јешће, и претећи ће.

4:44 А он им постави, те једоше; и претече по ријечи Господњој.

5:1 И бјеше Неман војвода цара Сирскога човјек велик у господара својега и у части, јер преко њега сачува Господ Сирију; али тај велики јунак бјеше губав.

5:2 А из Сирије изиде чета и зароби у земљи Израиљској малу дјевојку, те она служаше жену Неманову.

5:3 И она рече својој госпођи: о да би мој господар отишао к пророку у Самарији! он би га опростио од губе.

5:4 Тада он отиде к своме господару и јави му говорећи: тако и тако каже дјевојка из земље Израиљске.

5:5 А цар Сирски рече му: хајде иди, а ја ћу послати књигу цару Израиљеву. И он отиде, и понесе десет таланата сребра и шест тисућа сикала злата и десеторе стајаће хаљине.

5:6 И однесе књигу цару Израиљеву која овако говораше: ето, кад ти дође ова књига, знај да шаљем к теби Немана слугу својега да га опростиш губе.

5:7 А кад цар Израиљев прочита књигу, раздрије хаљине своје и рече: зар сам ја Бог да могу убити и повратити живот, те шаље к мени да опростим човјека губе! Пазите и видите како тражи задјевице са мном.

5:8 А кад чу Јелисије човјек Божји да је цар Израиљев раздро хаљине своје, посла к цару и поручи: зашто си раздро хаљине своје? нека дође к мени, да позна да има пророк у Израиљу.

5:9 И тако дође Неман с коњма и колима својим, и стаде на вратима дома Јелисијева.

5:10 А Јелисије посла к њему и поручи: иди и окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тијело твоје, и очистићеш се.

5:11 Тада се расрди Неман и пође говорећи: гле! ја мишљах, он ће изаћи к мени, и стаће, и призваће име Господа Бога својега, и метнути руку своју на мјесто, и очистити губу.

5:12 Нијесу ли Авана и Фарфар воде у Дамаску боље од свијех вода Израиљских? не бих ли се могао у њима окупати и очистити? И окренувши се отиде гњеван.

5:13 Али слуге његове приступивши рекоше му говорећи: оче, да ти је казао пророк што велико, не би ли учинио? а зашто не би кад ти рече: окупај се, па ћеш се очистити?

5:14 И тако сиђе, и зарони у Јордан седам пута по ријечима човјека Божијега, и тијело његово поста као у малога дјетета, и очисти се.

5:15 Тада се врати к човјеку Божијему са пратњом својом и дошав стаде пред њим, и рече: ево сад видим да нема Бога нигдје на земљи до у Израиљу. Него узми дар од слуге својега.

5:16 Али он рече: тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу узети. И он наваљиваше на њ да узме; али он не хтје.

5:17 Тада рече Неман: кад нећеш, а оно нека се да слузи твојему ове земље колико могу понијети двије мазге. Јер слуга твој неће више приносити жртава паљеница ни других жртава другим боговима, него Господу.

5:18 А Господ нека опрости ово слузи твојему: кад господар мој уђе у дом Римонов да се поклони ондје, па се прихвати за моју руку, да се и ја поклоним у дому Римонову, нека опрости Господ слузи твојему кад се тако поклоним у дому Римонову.

5:19 А он му рече: иди с миром. И он отиде од њега, и пријеђе једно потркалиште.

5:20 Тада рече Гијезије слуга Јелисија човјека Божијега: гле, господар мој не хтје примити из руку тога Немана Сирца што бјеше донео. Али тако да је жив Господ потрчаћу за њим и узећу што од њега.

5:21 И Гијезије отрча за Неманом. А кад га видје Неман гдје трчи за њим, скочи с кола својих и срете га, па му рече: је ли добро?

5:22 А он рече: добро је. Господар мој посла ме да ти кажем: ево, баш сад дођоше к мени два младића из горе Јефремове, пророчки синови, дај за њих таланат сребра и двоје стајаће хаљине.

5:23 А Неман рече: узми и два таланта. И натјера га; и свеза два таланта сребра у два тобоца, и двоје стајаће хаљине, и даде двојици момака својих, да носе пред њим.

5:24 А он кад дође на брдо, узе из руку њиховијех и остави у једној кући, а људе отпусти, те отидоше.

5:25 Потом дошавши стаде пред господаром својим. А Јелисије му рече: откле Гијезије? А он рече: није ишао слуга твој никуда.

5:26 Али му он рече: зар срце моје није ишло онамо кад се човјек врати с кола својих преда те? Зар је то било вријеме узимати сребро и узимати хаљине, маслинике, винограде, овце, говеда, слуге и слушкиње?

5:27 Зато губа Неманова нека прионе за те и за сјеме твоје довијека. И отиде од њега губав, био као снијег.

Дап 13:14–34

14 А они отишавши из Перге дођоше у Антиохију Писидијску, и ушавши у зборницу у дан суботни сједоше.

15 А по читању закона и пророка послаше старјешине зборничке к њима говорећи: људи браћо! ако је у вама ријеч утјехе за народ, говорите.

16 А Павле уставши и махнувши руком рече: људи Израиљци и који се Бога бојите! чујте.

17 Бог народа овога изабра оце наше, и подиже народ кад бијаху дошљаци у земљи Мисирској, и руком високом изведе их из ње.

18 И до четрдесет година прехрани их у пустињи.

19 И затрвши седам народа у земљи Ханаанској на коцке раздијели им земљу њихову.

20 И потом на четири стотине и педесет година даде им судије до Самуила пророка.

21 И од тада искаше цара, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човјека од кољена Венијаминова, за четрдесет година.

22 И уклонивши њега подиже им Давида за цара, коме и рече свједочећи: нађох Давида сина Јесејева, човјека по срцу мојему, који ће испунити све воље моје.

23 Од његова сјемена подиже Бог по обећању Израиљеву спаса Исуса;

24 Кад Јован пред његовијем доласком проповиједа крштење покајања свему народу Израиљеву.

25 И кад свршиваше Јован течење своје, говораше: ко мислите да сам ја нијесам ја; него ево иде за мном, коме ја нијесам достојан раздријешити ремена на обући његовој.

26 Људи браћо! синови рода Авраамова, и који се међу вама Бога боје! вама се посла ријеч овога спасенија.

27 Јер они што живе у Јерусалиму, и кнезови њихови, не познаше овога и гласове пророчке који се читају сваке суботе, осудивши га извршише.

28 И не нашавши ниједне кривице смртне молише Пилата да га погуби.

29 И кад свршише све што је писано за њега, скинуше га с дрвета и метнуше у гроб.

30 А Бог васкрсе га из мртвијех.

31 И показива се много дана онима што излазише с њим из Галилеје у Јерусалим, који су сад свједоци његови пред народом.

32 И ми вам јављамо обећање које би оцевима нашима да је ово Бог испунио нама, дјеци њиховој, подигнувши Исуса;

33 Као што је написано и у другом псалму: ти си мој син, ја те данас родих.

34 А да га из мртвијех васкрсе да се више не врати у трухљење овако рече: даћу вам светињу Давидову вјерну.

Пес 1:2–5

1–2 Соломунова пјесма над пјесмама. Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина.

3 Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе дјевојке.

4 Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те.

5 Црна сам, али сам лијепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као завјеси Соломунови.