Дан 189 од 365

2 Цар 6:1–33

1 А синови пророчки рекоше Јелисију: гле, мјесто гдје седимо пред тобом тијесно нам је.

2 Него хајде да отидемо на Јордан, па да узмемо ондје сваки по брвно и начинимо ондје мјесто гдје ћемо боравити. А он рече: идите.

3 А један рече: буди вољан, пођи и ти са слугама својим. А он рече: хоћу.

4 И тако пође с њима. И дошавши на Јордан сјекоше дрва.

5 А кад један од њих сијецијаше дрво, паде му сјекира у воду; а он повика говорећи: авај господару, још је у наруч узета.

6 А човјек Божји рече му: гдје је пала? А кад му показа мјесто, он отсијече дрво и баци га онамо, и учини те сјекира исплива.

7 А он рече: узми је. И човјек пружи руку, те је узе.

8 А кад цар Сирски војеваше на Израиља, вијећаше са слугама својим, и рече: ту и ту нека стане војска моја.

9 А човјек Божји посла к цару Израиљеву и поручи: чувај се да не идеш онуда, јер су ондје Сирци у засједи.

10 И цар Израиљев посла на оно мјесто, за које рече човјек Божји и опомену га, те се чуваше. И то не би једанпут ни двапута.

11 И смути се срце цару Сирском зато, и сазвавши слуге своје рече им: хоћете ли ми казати ко од наших доказује цару Израиљеву?

12 А један од слуга његовијех рече му: нико, царе господару мој; него Јелисије пророк у Израиљу доказује цару Израиљеву ријечи које говориш у ложници својој.

13 Тада рече: идите, видите гдје је, да пошљем да га ухвате. И јавише му говорећи: ено га у Дотану.

14 И посла онамо коње и кола с великом војском; и они дошавши ноћу опколише град.

15 А ујутру слуга човјека Божијега уставши изиде, а то војска око града и коњи и кола. И рече му слуга: јаох господару, шта ћемо сад?

16 А он му рече: не бој се, јер је више наших него њиховијех.

17 И помоли се Јелисије говорећи: Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те видје, а то гора пуна коња и кола огњенијех око Јелисија.

18 А кад пођоше Сирци к њему, помоли се Јелисије Господу и рече: ослијепи овај народ. И ослијепи их по ријечи Јелисијевој.

19 Тада им рече Јелисије: није ово пут, није ово град; ходите за мном и одвешћу вас човјеку којега тражите. И одведе их у Самарију.

20 А кад дођоше у Самарију, рече Јелисије: Господе, отвори им очи да виде. И Господ им отвори очи, и видјеше, а то бијаху усред Самарије.

21 А цар Израиљев рече Јелисију кад их угледа: хоћу ли бити, хоћу ли бити, оче мој?

22 А он рече: немој бити; еда ли ћеш оне побити које заробиш мачем својим и луком својим? Изнеси им хљеба и воде нека једу и пију, па онда нека иду господару својему.

23 И уготови им гозбу велику; те једоше и пише; па их отпусти, а они отидоше господару својему; и отада не долазише чете Сирске у земљу Израиљеву.

24 А послије тога Вен-Адад цар Сирски скупи сву војску своју, и изиде и опколи Самарију.

25 И наста велика глад у Самарији, јер гле, бјеше опкољена толико да глава магарећа бијаше за осамдесет сикала сребра, а четврт кава голубињега кала за пет сикала сребра.

26 И кад цар иђаше по зидовима, једна жена повика к њему говорећи: помагај, царе господару!

27 А он рече: Господ ти не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из каце?

28 Још јој рече цар: што ти је? А она рече: ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сјутра ћемо појести мога сина.

29 И скухасмо сина мојега и поједосмо га, а сјутрадан рекох јој: дај сина својега да га поједемо. Али она сакри свога сина.

30 А кад цар чу ријечи женине, раздрије хаљине своје; и кад иђаше по зиду, видје народ гдје костријет бијаше оздо на тијелу његову.

31 Тада рече цар: тако да ми учини Бог и тако да дода, ако глава Јелисија сина Сафатова остане данас на њему.

32 А Јелисије сјеђаше у својој кући, и старјешине сјеђаху код њега. И посла цар једнога од онијех што стајаху пред њим; а док још не дође послани к њему, он рече старјешинама: видите ли гдје онај крвнички син посла да ми отсијече главу? Гледајте кад дође послани, закључајте врата, и одбијте га од врата; ето, и бахат ногу господара његова за њим.

33 И док још говораше с њима, гле, послани дође к њему, и рече; гле, ово је зло од Господа; чему ћу се још надати од Господа?

Дап 13:35–52

35 Зато и на другом мјесту говори: нећеш дати да твој светац види трухљења.

36 Јер Давид послуживши роду својему по вољи Божијој умрије, и метнуше га код отаца његовијех, и видје трухљења.

37 А којега Бог подиже не видје трухљења.

38 Тако да вам је на знање, људи браћо! да се кроза њ вама проповиједа опроштење гријеха.

39 И од свега, ода шта се не могосте оправдати у закону Мојсијеву, оправдаће се у њему сваки који вјерује.

40 Гледајте дакле да не дође на вас оно што је казано у пророцима:

41 Видите, немарљиви! и чудите се, и нек вас нестане; јер ја чиним дјело у ваше дане, дјело које нећете вјеровати ако вам ко усказује.

42 А кад излажаху из зборнице Јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи у другу суботу говоре.

43 А кад се сабор разиђе, пођоше за Павлом и за Варнавом многи од Јевреја и побожнијех дошљака; а они говорећи им свјетоваху их да остану у благодати Божијој.

44 А у другу суботу сабра се готово сав град да чују ријечи Божије.

45 А кад видјеше Јевреји народ, напунише се зависти, и говораху противно ријечима Павловијем насупрот говорећи и хулећи.

46 А Павле и Варнава ослободивши се рекоше: вама је најприје требало да се говори ријеч Божија; али кад је одбацујете, и сами се показујете да нијесте достојни вјечнога живота, ево се обрћемо к незнабошцима.

47 Јер нам тако заповједи Господ: поставих те за видјело незнабошцима, да будеш спасеније до самога краја земље.

48 А кад чуше незнабошци, радоваху се и слављаху ријеч Божију, и вјероваше колико их бјеше приправљено за живот вјечни.

49 И ријеч се Божија разношаше по свој околини.

50 Али Јевреји подговорише побожне и поштене жене и старјешине градске те подигоше гоњење на Павла и Варнаву, и истјераше их из своје земље.

51 А они отресавши на њих прах са својијех ногу дођоше у Иконију.

52 А ученици пуњаху се радости и Духа светога.

Пс 81:1–16

1 Радујте се Богу, који нам даје крјепост; покликујте Богу Јаковљеву.

2 Подигните пјесме, дајте бубањ, слатке гусле са псалтиром.

3 Трубите о мијени у трубу, о уштапу ради празника нашега.

4 Јер је таки закон у Израиља, наредба од Бога Јаковљева.

5 За свједочанство постави Јосифу ово, кад иђаше на земљу Мисирску. Језик, којега не знах, чух!

6 "Уклонио сам рамена његова од бремена, руке његове опростише се котарица.

7 У невољи си ме зазвао, и избавих те, услиших те усред грома, на води Мериви искушах те.

8 Слушај, народе мој, и засвједочићу ти, Израиљу, о кад би ме послушао:

9 Да не буде у тебе туђега Бога, и Богу страноме немој се клањати.

10 Ја сам Господ, Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске; отвори уста своја, и ја ћу их напунити.

11 Али не послуша народ мој гласа мојега, Израиљ не мари за ме.

12 И ја их пустих на вољу срца њихова, нека ходе по својим мислима.

13 О кад би народ мој слушао мене, и синови Израиљеви ходили путовима мојим!

14 Брзо бих покорио непријатеље њихове, и на противнике њихове дигао бих руку своју;

15 Који мрзе на Господа, били би им покорни, и добри дани њихови били би довијека;

16 Најбољом би пшеницом хранио њих, и медом бих из камена ситио их."