Дан 19 од 365

1 Мој 37:1–36

1 А Јаков живљаше у земљи гдје му је отац био дошљак, у земљи Хананској.

2 Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његова; и доношаше Јосиф зле гласове о њима оцу својему.

3 А Израиљ љубљаше Јосифа највећма измећу свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.

4 А браћа видећи гдје га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзити на њ тако да му не могаху лијепе ријечи проговорити.

5 Уз то усни Јосиф сан и приповједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.

6 Јер им рече: да чујете сан што сам снио:

7 Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.

8 Тада му браћа рекоше: да нећеш још бити цар над нама и заповједати нам? Стога још већма стадоше мрзити на њ ради санова његовијех и ради ријечи његовијех.

9 Послије опет усни други сан, и приповједи браћи својој говорећи: усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.

10 А приповједи и оцу својему и браћи својој; али га отац прекори и рече му: какав је то сан што си снио? еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?

11 И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове ријечи.

12 А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца својега код Сихема,

13 Рече Израиљ Јосифу: не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? хајде да те пошаљем к њима. А он рече: ево ме.

14 А он му рече: иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине Хевронске, и он отиде пут Сихема.

15 И човјек један нађе га а он лута по пољу, те га запита говорећи: шта тражиш?

16 А он рече: тражим браћу своју; кажи ми, молим те, гдје су са стоком?

17 А човјек рече: отишли су одавде, јер чух гдје рекоше: хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.

18 А они га угледаше издалека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,

19 И рекоше међу собом: гле, ево онога што сне сања.

20 Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: љута га је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од његовијех санова.

21 Али Рувим кад чу то, избави га из руку њиховијех рекав: немојте да га убијемо.

22 И још им рече Рувим: немојте крви прољевати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.

23 И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.

24 И ухвативши га бацише га у јаму; а јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.

25 Послије сједоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавога коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.

26 И рече Јуда браћи својој: кака ће бити корист што ћемо убити брата својега и затајити крв његову?

27 Хајде да га продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше га браћа његова.

28 Па кад трговци Мадијамски бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.

29 А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје,

30 Па се врати к браћи својој, и рече: нема дјетета; а ја куда ћу?

31 Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,

32 Па онда послаше шарену хаљину оцу његову поручивши: нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твојега или није.

33 А он је позна и рече: сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.

34 И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе; и тужаше за сином својим дуго времена.

35 И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тјешећи га, али се он не дадијаше утјешити, него говораше: с тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.

36 А Мадијанци продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.

Мт 13:1–27

1 И онај дан изишавши Исус из куће сјеђаше крај мора.

2 И сабраше се око њега људи многи, тако да мора ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше по бријегу.

3 И он им казива много у причама говорећи: гле, изиђе сијач да сије.

4 И кад сијаше, једна зрна падоше крај пута, и дођоше птице и позобаше их;

5 А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше; јер не бијаше у дубину земље.

6 И кад обасја сунце, повенуше, и будући да немаху жила, посахнуше.

7 А друга падоше у трње, и нарасте трње, и подави их.

8 А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шесет, а једно по тридесет.

9 Ко има уши да чује нека чује.

10 И приступивши ученици рекоше му: зашто им говориш у причама?

11 А он одговарајући рече им: вама је дано да знате тајне царства небескога, а њима није дано.

12 Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а који нема, узеће му се и оно што има.

13 Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и чујући не чују нити разумију.

14 И збива се на њима пророштво Исаијно, које говори: ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети.

15 Јер је одрвенило срце овијех људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим.

16 А благо вашијем очима што виде, и ушима вашијем што чују.

17 Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.

18 Ви пак чујте причу о сијачу:

19 Свакоме који слуша ријеч о царству и не разумије, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом: то је око пута посијано.

20 А на камену посијано то је који слуша ријеч и одмах с радости прими је,

21 Али нема коријена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају ријечи ради, одмах удари натраг.

22 А посијано у трњу то је који слуша ријеч, но брига овога свијета и пријевара богатства загуше ријеч, и без рода остане.

23 А посијано на доброј земљи то је који слуша ријеч и разумије, који дакле и род рађа, и доноси један по сто, а један по шесет, а један по тридесет.

24 Другу причу каза им говорећи: царство је небеско као човјек који посија добро сјеме у пољу својему,

25 А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде.

26 А кад ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ.

27 Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: господару! нијеси ли ти добро сјеме сијао на својој њиви? Откуда дакле кукољ?

Приче 5:1–14

1 Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мојему пригни ухо своје,

2 Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.

3 Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;

4 Али јој је пошљедак горак као пелен, оштар као мач с обје стране оштар.

5 Ноге јој слазе к смрти, до пакла допиру кораци њезини.

6 Да не би мјерио пута животнога, савијају се стазе њезине да не знаш.

7 Зато, дјецо, послушајте мене, и не отступајте од ријечи уста мојих.

8 Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њезине,

9 Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,

10 Да се не би туђинци наситили твојега блага и труд твој да не би био у туђој кући,

11 И да не ридаш на пошљедак, кад се строши месо твоје и тијело твоје,

12 И речеш: како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!

13 И не послушах гласа учитеља својих, и не пригнух уха својега к онима који ме учаху!

14 Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.