Дан 20 од 365

1 Мој 38:1–39:23

38:1 А у то вријеме догоди се, те Јуда отиде од браће своје и уврати се код некога Одоламејца, којему име бјеше Ирас.

38:2 И ондје видје Јуда кћер некога Хананејца, којему име бјеше Сава, и узе је и леже с њом;

38:3 И она затрудње и роди сина, којему надједе име Ир.

38:4 И опет затрудњевши роди сина, којему надједе име Авнан.

38:5 И опет роди сина, и надједе му име Силом; а Јуда бијаше у Хасви кад она тога роди.

38:6 И Јуда ожени првенца својега Ира дјевојком по имену Тамаром.

38:7 Али Ир првенац Јудин бјеше неваљао пред Господом, и уби га Господ.

38:8 А Јуда рече Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

38:9 А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

38:10 Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

38:11 И Јуда рече Тамари снаси својој: остани удовицом у кући оца својега докле одрасте Силом син мој. Јер говораше: да не умре и он као браћа му. И отиде Тамара, и живљаше у кући оца својега.

38:12 А кад прође много времена, умрије кћи Савина, жена Јудина. И кад се Јуда утјеши, пође у Тамну к људима што му стризијаху овце, сам с Ирасом пријатељем својим Одоламејцем.

38:13 И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје.

38:14 А она скиде са себе удовичко рухо своје, и узе покривало и покри лице, и сједе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јер видје да је Силом одрастао а њу још не удаше за њ.

38:15 А Јуда када видје, помисли да је курва, јер бјеше покрила лице своје.

38:16 Па сврну с пута к њој и рече јој: пусти да легнем с тобом. Јер није познао да му је снаха. А она рече: шта ћеш ми дати да легнеш са мном?

38:17 А он рече: послаћу ти јаре из стада. А она рече: али да ми даш залог докле га не пошљеш.

38:18 А он рече: какав залог да ти дам? А она рече: ето, прстен и рубац, и штап што ти је у руци. И он јој даде, те леже с њом, и она затрудње од њега.

38:19 Послије уставши Тамара отиде и скиде покривало са себе и обуче удовичко рухо.

38:20 А Јуда посла јаре по пријатељу свом Одоламејцу да му донесе натраг од жене залог. Али је он не нађе.

38:21 Па питаше људе по оном мјесту гдје је она била говорећи: гдје је она курва што је била на раскршћу на овом путу? А они рекоше: није овдје било курве.

38:22 И врати се к Јуди и рече: не нађох је, него још рекоше мјештани: није овдје било курве.

38:23 А Јуда рече: нека јој да се не срамотимо; ја сам слао јаре, али је ти не нађе.

38:24 А кад прође до три мјесеца дана, јавише Јуди говорећи: Тамара снаха твоја учини прељубу, и ево затрудње од прељубе. А Јуда рече: изведите је да се спали.

38:25 А кад је поведоше, посла к свекру својему и поручи: с човјеком чије је ово затрудњела сам. И рече: тражи чији је овај прстен и рубац и штап.

38:26 А Јуда позна и рече: правија је од мене, јер је не дадох сину својему Силому. И више не леже с њом.

38:27 А кад дође вријеме да роди, а то близанци у утроби њезиној.

38:28 И кад се порађаше, једно дијете помоли руку, а бабица узе и веза му црвен конац око руке говорећи: овај је први.

38:29 Али он увуче руку, и гле изађе брат његов, а она рече: како продрије? продирање нека ти буде. И надјеше му име Фарес.

38:30 А послије изађе брат му, којему око руке бијаше црвени конац, и надјеше му име Зара.

39:1 А Јосифа одведоше у Мисир; и Петефрије дворанин Фараонов, заповједник стражарски, човјек Мисирац, купи га од Исмаиљаца, који га одведоше онамо.

39:2 И Господ бјеше с Јосифом, те би срећан, и живљаше у кући господара својега Мисирца.

39:3 И господар његов видје да је Господ с њим и да све што ради Господ води у напредак у руци његовој.

39:4 И Јосиф стече милост у њега, и двораше га; а најпослије постави га над цијелијем домом својим, и што год имаше њему даде у руке.

39:5 А кад га постави над домом својим и над свијем што имаше, од тада Господ благослови дом тога Мисирца ради Јосифа; и благослов Господњи бјеше на свему што имаше у кући и у пољу.

39:6 И остави у Јосифовијем рукама све што имаше, и не разбираше ни за што осим јела које јеђаше. А Јосиф бијаше лијепа стаса и лијепа лица.

39:7 И догоди се послије, те се жена господара његова загледа у Јосифа, и рече: лези са мном.

39:8 А он не хтје, него рече жени господара својега: ето господар мој не разбира ни за што што је у кући, него што год има даде мени у руке.

39:9 Ни сам није већи од мене у овој кући, и ништа не крије од мене осим тебе, јер си му жена; па како бих учинио тако грдно зло и Богу згријешио?

39:10 И она говораше таке ријечи Јосифу сваки дан, али је не послуша да легне с њом ни да се бави код ње.

39:11 А један дан кад дође Јосиф у кућу да ради свој посао, а не бјеше никога од домашњих у кући,

39:12 Она га ухвати за хаљину говорећи: лези са мном. Али он оставив јој у рукама хаљину своју побјеже и отиде.

39:13 А кад она видје гдје јој остави у рукама хаљину своју и побјеже,

39:14 Викну чељад своју, и рече им говорећи: гледајте, довео нам је човјека Јеврејина да нас срамоти; дође к мени да легне са мном, а ја повиках иза гласа;

39:15 А он кад чу гдје вичем, остави хаљину своју код мене и побјеже и отиде.

39:16 И она остави хаљину његову код себе док му господар дође кући.

39:17 А тада му рече овако говорећи: слуга Јеврејин, којега си нам довео, дође к мени да ме осрамоти;

39:18 А ја повиках иза гласа, те он оставив хаљину своју код мене побјеже.

39:19 А кад господар његов чу ријечи жене своје гдје му рече: то ми је учинио слуга твој, разгњеви се врло.

39:20 И господар Јосифов ухвати га, и баци га у тамницу, гдје лежаху сужњи царски; и би ондје у тамници.

39:21 Али Господ бјеше с Јосифом и рашири милост своју над њим и учини те омиље тамничару.

39:22 И повјери тамничар Јосифу све сужње у тамници, и што је год требало ондје чинити он уређиваше.

39:23 И тамничар не надгледаше ништа што бјеше у Јосифовој руци, јер Господ бјеше с њим; и што год чињаше, Господ вођаше у напредак.

Мт 13:28–58

28 А он рече им: непријатељ човјек то учини. А слуге рекоше му: хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо?

29 А он рече: не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу.

30 Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: саберите најприје кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју.

31 Другу причу каза им говорећи: царство је небеско као зрно горушичино које узме човјек и посије на њиви својој,

32 Које је истина најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и сједају на његовијем гранама.

33 Другу причу каза им: царство је небеско као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.

34 Све ово у причама говори Исус људима, и без приче ништа не говораше им:

35 Да се збуде што је казао пророк говорећи: отворићу у причама уста своја, казаћу сакривено од постања свијета.

36 Тада остави Исус људе, и дође у кућу. И приступише к њему ученици његови говорећи: кажи нам причу о кукољу на њиви.

37 А он одговарајући рече им: који сије добро сјеме оно је син човјечиј;

38 А њива је свијет; а добро сјеме синови су царства, а кукољ синови су зла;

39 А непријатељ који га је посијао јест ђаво; а жетва је пошљедак овога вијека; а жетеоци су анђели.

40 Како што се дакле кукољ сабира, и огњем сажиже, тако ће бити на пошљетку овога вијека.

41 Послаће син човјечиј анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и који чине безакоње.

42 И бациће их у пећ огњену: ондје ће бити плач и шкргут зуба.

43 Тада ће се праведници засјати као сунце у царству оца својега. Ко има уши да чује нека чује.

44 Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човјек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно.

45 Још је царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера,

46 Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.

47 Још је царство небеско као мрежа која се баци у море и заграби од сваке руке рибе;

48 Која кад се напуни, извукоше је на крај, и сједавши, избраше добре у судове, а зле бацише напоље.

49 Тако ће бити на пошљетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведнијех.

50 И бациће их у пећ огњену: ондје ће бити плач и шкргут зуба.

51 Рече им Исус: разумјесте ли ово? Рекоше му: да, Господе.

52 А он им рече: зато је сваки књижевник који се научио царству небескоме као домаћин који износи из клијети своје ново и старо.

53 И кад сврши Исус приче ове, отиде оданде.

54 И дошавши на постојбину своју, учаше их по зборницама њиховијем тако да му се дивљаху, и говораху: откуд овоме премудрост ова и моћи?

55 Није ли ово дрводјељин син? не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков, и Јосија, и Симон, и Јуда?

56 И сестре његове нијесу ли све код нас? Откуд њему ово све?

57 И саблажњаваху се о њега. А Исус рече им: нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому својему.

58 И не створи ондје чудеса многијех за невјерство њихово.

Пс 9:1–10:18

9:1 Хвалим те, Господе, из свега срца својега, казујем сва чудеса твоја.

9:2 Радујем се и веселим се о теби, пјевам имену твојему, вишњи!

9:3 Непријатељи се моји вратише натраг, спотакоше се и неста их испред лица твојега;

9:4 Јер си свршио суд мој и одбранио ме; сио си на пријесто, судија праведни.

9:5 Расрдио си се на народе и убио безбожника, име си им затро довијека, засвагда.

9:6 Непријатељу неста мачева сасвијем; градове ти си развалио; погибе спомен њихов.

9:7 Али Господ увијек живи; спремио је за суд пријесто свој.

9:8 Он ће судити васиономе свијету по правди, усудиће народима право.

9:9 Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.

9:10 У тебе се уздају који знају име твоје, јер не остављаш онијех који те траже, Господе!

9:11 Појте Господу, који живи на Сиону; казујте народу дјела његова;

9:12 Јер он освећује крв, памти је; не заборавља јаука невољнијех.

9:13 Смилуј се на ме, Господе; погледај како страдам од непријатеља својих, ти, који ме подижеш од врата смртнијех,

9:14 Да бих казивао све хвале твоје на вратима кћери Сионове, и славио спасење твоје.

9:15 Попадоше народи у јаму, коју су ископали; у замку, коју су сами намјестили, ухвати се нога њихова.

9:16 Познаше Господа; он је судио; у дјела руку својих заплете се безбожник.

9:17 Вратиће се у пакао безбожници, сви народи који заборављају Бога;

9:18 Јер неће свагда бити заборављен убоги, и нада невољницима неће нигда погинути.

9:19 Устани, Господе, да се не посили човјек, и да приме народи суд пред тобом.

9:20 Пусти, Господе, страх на њих; нека познаду народи да су људи.

10:1 Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?

10:2 С охолости безбожникове муче се убоги; хватају се убоги пријеваром коју измишљају безбожници.

10:3 Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивица похваљује.

10:4 Безбожник у обијести својој не мари за Господа: "он не види." Нема Бога у мислима његовијем.

10:5 Свагда су путови његови криви; за судове твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.

10:6 У срцу својем вели: нећу посрнути; зло неће доћи нигда.

10:7 Уста су му пуна неваљалијех ријечи, пријеваре и увреде, под језиком је његовијем мука и погибао.

10:8 Сједи у засједи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.

10:9 Сједи у потаји као лав у пећини; сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши мрежу своју.

10:10 Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.

10:11 Каже у срцу своме: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видјети нигда."

10:12 Устани Господе! дигни руку своју, не заборави невољнијех.

10:13 Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да ти нећеш видјети?

10:14 Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти ти си помоћник.

10:15 Сатри мишицу безбожноме и зломе, да се тражи и не нађе безбожност његова.

10:16 Господ је цар свагда, довијека, нестаће незнабожаца са земље његове.

10:17 Господе! ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,

10:18 Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човјека са земље.