Дан 22 од 365

1 Мој 42:1–38

1 А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: шта гледате један на другога?

2 И рече: ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.

3 И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.

4 А Венијамина брата Јосифова не пусти отац с браћом говорећи: да га не би задесило како зло.

5 И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер бјеше глад у земљи Хананској.

6 А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.

7 А Јосиф угледав браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: одакле сте дошли? А они рекоше: из земље Хананске, да купимо хране.

8 Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.

9 И опомену се Јосиф санова које је снио за њих; и рече им: ви сте уходе; дошли сте да видите гдје је земља слаба.

10 А они му рекоше: нијесмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.

11 Сви смо синови једнога човјека, поштени људи, нигда нијесу слуге твоје биле уходе.

12 А он им рече: није истина, него сте дошли да видите гдје је земља слаба.

13 А они рекоше: нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једнога човјека у земљи Хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашега, а једнога нема више.

14 А Јосиф им рече: кажем ја да сте ви уходе.

15 Него хоћу да се увјерим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође амо најмлађи брат ваш.

16 Пошљите једнога између себе нека доведе брата вашега, а ви ћете остати овдје у тамници, па ћу видјети је ли истина што говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон!

17 И затвори их у тамницу на три дана.

18 А трећи дан рече им Јосиф: ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:

19 Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.

20 Па онда доведите к мени најмлађега брата својега да се посвједоче ријечи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.

21 И рекоше један другом: доиста се огријешисмо о брата својега. јер видјесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.

22 А Рувим одговори им говорећи: нијесам ли вам говорио: немојте се гријешити о дијете? али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.

23 А они не знадијаху да их Јосиф разумије, јер се с њим разговараху преко тумача.

24 А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узев између њих Симеуна веза га пред њима.

25 И заповједи Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце што је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.

26 И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.

27 А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца својега у једној гостионици, видје новце своје озго у врећи.

28 И рече браћи својој: ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другоме: што нам то учини Бог?

29 И дошавши к Јакову оцу својему у земљу Хананску, приповједише му све што им се догоди, говорећи:

30 Оштро говораше с нама човјек, који заповједа у оној земљи, и дочека нас као уходе.

31 А кад му рекосмо: ми смо поштени људи, нигда нијесмо били уходе;

32 Било нас је дванаест браће, синова оца нашега; једнога већ нема, а најмлађи је данас код оца нашега у земљи Хананској;

33 Рече нам човјек, који заповједа у оној земљи: овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једнога између себе оставите код мене, а што вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.

34 Послије доведите к мени брата својега најмлађега, да се увјерим да нијесте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.

35 А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи бјеху у завежљају новци његови; и видјевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.

36 И рече им Јаков отац њихов: потрсте ми дјецу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.

37 А Рувим проговори и рече оцу својему: два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.

38 А он рече: неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили бисте ме стара с тугом у гроб.

Мт 14:16–36

16 А Исус рече им: не треба да иду; подајте им ви нека једу.

17 А они рекоше му: немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе.

18 А он рече: донесите ми их овамо.

19 И заповједи народу да посједају по трави; па узе онијех пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима својијем, а ученици народу.

20 И једоше сви, и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пунијех.

21 А онијех што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце.

22 И одмах натјера Исус ученике своје да уђу у лађу и напријед да иду на ону страну док он отпусти народ.

23 И отпустивши народ попе се на гору сам да се моли Богу. И увече бијаше ондје сам.

24 А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар.

25 А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору.

26 И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше.

27 А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се.

28 А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води.

29 А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу.

30 Но видјећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај!

31 И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?

32 И кад уђоше у лађу, преста вјетар.

33 А који бијаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син Божиј.

34 И прешавши дођоше у земљу Генисаретску.

35 И познавши га људи из онога мјеста, послаше по свој оној околини, и донесоше к њему све болеснике.

36 И мољаху га да се само дотакну скута од његове хаљине; и који се дотакоше оздравише.

Пс 11:1–7

1 У Господа се уздам; зашто говорите души мојој: "лети у гору као птица;

2 Јер ево грјешници натегоше лук, запеше стријелу своју за тетиву, да из мрака стријељају праве срцем.

3 Кад су раскопани темељи, шта ће чинити праведник?"

4 Господ је у светом двору свом, пријесто је Господњи на небесима; очи његове гледају; вјеђе његове испитују синове човјечије.

5 Господ испитује праведнога; а безбожнога и којему је мило чинити зло ненавиди душа његова.

6 Пустиће на безбожнике дажд од живога угљевља, огња и сумпора; и огњени вјетар биће им дио из чаше;

7 Јер је Господ праведан, љуби правду; лице ће његово видјети праведници.