Дан 23 од 365

1 Мој 43:1–44:34

43:1 Али глад бјеше врло велика у оној земљи.

43:2 Па кад поједоше жито које бијаху донијели из Мисира, рече им отац: идите опет, и купите нам мало хране.

43:3 А Јуда му проговори и рече: тврдо нам се зарекао онај човјек говорећи: нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.

43:4 Ако ћеш пустити с нама брата нашега, ићи ћемо и купићемо ти хране.

43:5 Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је казао онај човјек: нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.

43:6 А Израиљ рече: што ми то зло учинисте и казасте човјеку да имате још једнога брата?

43:7 А они рекоше: човјек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: је ли вам јоште жив отац? имате ли још браће? а ми му одговарасмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: доведите брата својега?

43:8 И рече Јуда Израиљу оцу својему: пусти дијете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша дјеца.

43:9 Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив довијека.

43:10 Да нијесмо толико оклијевали, до сада бисмо се два пута вратили.

43:11 Онда рече Израиљ отац њихов: кад је тако, учините ово: узмите што најљепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човјеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисава коријења и смирне, урме и бадема.

43:12 А новаца понесите двојином, и узмите новце што бијаху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрјешка.

43:13 И узмите брата својега, па устаните и идите опет к оном човјеку.

43:14 А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човјека, да вам пусти брата вашега другога и Венијамина; ако ли останем без дјеце, нек останем без дјеце.

43:15 Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.

43:16 А Јосиф кад видје с њима Венијамина, рече човјеку који управљаше кућом његовом: одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.

43:17 И учини човјек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.

43:18 А они се бојаху кад их човјек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: за новце који пређе бјеху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.

43:19 Па приступивши к човјеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,

43:20 И рекоше: чуј, господару; дошли смо били и пређе, и куписмо хране;

43:21 Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци свакога нас бијаху озго у врећи његовој, новци наши на мјеру; и ево смо их донијели натраг;

43:22 А друге смо новце донијели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.

43:23 А он им рече: будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.

43:24 И уведе их човјек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховијем положи.

43:25 И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они ондје обједовати.

43:26 И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.

43:27 А он их запита како су, и рече: како је отац ваш стари, за кога ми говористе? је ли јоште жив?

43:28 А они рекоше: добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се.

43:29 А он погледав видје Венијамина брата својега, сина матере своје, и рече: је ли вам то најмлађи брат ваш за којега ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!

43:30 А Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи гдје ће плакати, и ушав у једну собу плака ондје.

43:31 Послије умив се изађе, и устежући се рече: дајте објед.

43:32 И донесоше њему напосе, и њима напосе, и Мисирцима који обједоваху у њега напосе, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.

43:33 А сјеђаху пред њим старији по старјешинству својем а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.

43:34 И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.

44:1 И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и свакоме у врећу метни озго новце његове.

44:2 И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.

44:3 А ујутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.

44:4 А кад изађоше из мјеста и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом: устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш реци им: зашто враћате зло за добро?

44:5 Није ли то чаша из које пије мој господар? и неће ли по њој зацијело познати какви сте? зло сте радили што сте то учинили.

44:6 И он их стиже, и рече им тако.

44:7 А они му рекоше: зашто говориш, господару, таке ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!

44:8 Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?

44:9 У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мојему.

44:10 А он рече: нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали нећете бити криви.

44:11 И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.

44:12 А он стаде тражити почев од најстаријега, и кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.

44:13 Тада раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца вратише се у град.

44:14 И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.

44:15 А Јосиф им рече: шта сте то учинили? зар нијесте знали да човјек као што сам ја може зацијело дознати?

44:16 Тада рече Јуда: шта да ти речемо, господару? шта да говоримо? како ли да се правдамо? Бог је открио злочинство твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.

44:17 А Јосиф рече: Боже сачувај! нећу ја то; у кога се нашла чаша он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.

44:18 Али Јуда приступив к њему рече: чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, и нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.

44:19 Господар мој запита слуге своје говорећи: имати ли оца или брата?

44:20 А ми рекосмо господару својему: имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умро, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.

44:21 А ти рече слугама својим: доведите ми га да видим својим очима.

44:22 И рекосмо господару својему: неће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.

44:23 А ти рече слугама својим: ако не дође брат ваш најмлађи, нећете видјети лица мојега.

44:24 А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.

44:25 Послије рече нам отац: идите опет, купите нам хране.

44:26 А ми рекосмо: не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека, ако не буде с нама брат наш најмлађи.

44:27 А слуга твој, отац мој, рече нам: знате да ми је жена родила два сина.

44:28 И један од њих отиде од мене, и рекох: зацијело га је раскинула звјерка; и до сада га не видјех.

44:29 Ако и овога одведете од мене и задеси га како зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.

44:30 Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,

44:31 Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.

44:32 А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав: ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.

44:33 Зато нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему а дијете нека иде с браћом својом.

44:34 Јер како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?

Мт 15:1–39

1 Тада приступише к Исусу књижевници и фарисеји од Јерусалима говорећи:

2 Зашто ученици твоји преступају обичаје старијех? Јер не умивају руку својијех кад хљеб једу.

3 А он одговарајући рече им: зашто и ви преступате заповијест Божију за обичаје своје?

4 Јер Бог заповиједа говорећи: поштуј оца и матер; и који опсује оца или матер смрћу да умре.

5 А ви кажете: ако који рече оцу или матери: прилог је чим бих ти ја могао помоћи;

6 Може и да не поштује оца својега или матере. И укидосте заповијест Божију за обичаје своје.

7 Лицемјери! добро је за вас пророковао Исаија говорећи:

8 Ови људи приближавају се к мени устима својијем, и уснама поштују ме; а срце њихово далеко стоји од мене.

9 Но залуду ме поштују учећи наукама и заповијестима људскима.

10 И дозвавши људе, рече им: слушајте и разумијте.

11 Не погани човјека што улази у уста; него што излази из уста оно погани човјека.

12 Тада приступише ученици његови и рекоше му: знаш ли да фарисеји чувши ту ријеч саблазнише се?

13 А он одговарајући рече: свако дрво које није усадио отац мој небески, искоријениће се.

14 Оставите их: они су слијепи вођи слијепцима; а слијепац слијепца ако води, оба ће у јаму пасти.

15 А Петар одговарајући рече му: кажи нам причу ову.

16 А Исус рече: еда ли сте и ви још неразумни?

17 Зар још не знате да све што улази у уста у трбух иде, и избацује се напоље?

18 А што излази из уста из срца излази, и оно погани човјека.

19 Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога.

20 И ово је што погани човјека, а неумивенијем рукама јести не погани човјека.

21 И изишавши оданде Исус отиде у крајеве Тирске и Сидонске.

22 И гле, жена Хананејка изађе из онијех крајева, и повика к њему говорећи: помилуј ме Господе сине Давидов! моју кћер врло мучи ђаво.

23 А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама.

24 А он одговарајући рече: ја сам послан само к изгубљенијем овцама дома Израиљева.

25 А она приступивши поклони му се говорећи: Господе помози ми!

26 А он одговарајући рече: није добро узети од дјеце хљеб и бацити псима.

27 А она рече: да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њиховијех господара.

28 Тада одговори Исус, и рече јој: о жено! велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њезина од онога часа.

29 И отишавши Исус оданде, дође к мору Галилејском, и попевши се на гору, сједе ондје.

30 И приступише к њему људи многи који имаху са собом хромијех, слијепијех, нијемијех, узетијех и другијех многијех, и положише их к ногама Исусовијем, и исцијели их,

31 Тако да се народ дивљаше, видећи нијеме гдје говоре, узете здраве, хроме гдје иду, и слијепе гдје гледају; и хвалише Бога Израиљева.

32 А Исус дозвавши ученике своје рече: жао ми је овога народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести; а нијесам их рад отпустити гладне да не ослабе на путу.

33 И рекоше му ученици његови: откуда нам у пустињи толики хљеб да се насити толики народ?

34 И рече им Исус: колико хљебова имате? А они рекоше: седам, и мало рибице.

35 И заповједи народу да посједају по земљи.

36 И узевши онијех седам хљебова и рибе, и давши хвалу, преломи, и даде ученицима својијем, а ученици народу.

37 И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече седам котарица пунијех.

38 А онијех што су јели бијаше четири хиљаде људи, осим жена и дјеце.

39 И отпустивши народ уђе у лађу, и дође у околине Магдалске.

Приче 6:1–9

1 Сине мој, кад се подјемчиш за пријатеља својега, и даш руку своју туђинцу,

2 Везао си се ријечима уста својих, ухватио си се ријечима уста својих.

3 Зато учини тако, сине мој, и опрости се, јер си допао у руке ближњему својему; иди, припадни, и навали на ближњега својега.

4 Не дај сна очима својима, ни вјеђама својима дријема.

5 Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару.

6 Иди к мраву, љенивче, гледај путове његове, и омудрај.

7 Нема вођа ни управитеља ни господара;

8 И опет приправља љети себи храну, збира уз жетву пићу своју.

9 Докле ћеш, љенивче, лежати? кад ћеш устати од сна својега?