Дан 244 од 365

Нем 9:1–38

1 Потом двадесет четвртога дана тога мјесеца скупише се синови Израиљеви постећи и у костријети и посувши се земљом.

2 И одвоји се сјеме Израиљево од свијех туђинаца, и стадоше те исповиједаху гријехе своје и безакоња отаца својих.

3 И стајаху на свом мјесту, те им се читаше закон Господа Бога њихова четврт дана, а други четврт исповиједаху се и поклањаху се Господу Богу својему.

4 А Исус и Ваније, Кадмило, Севанија, Вуније, Серевија, Ваније и Хананије попевши се на мјесто подигнуто за Левите вапијаху гласом великим ка Господу Богу својему.

5 И рекоше Левити Исус и Кадмило, Ваније, Асавнија, Серевија, Одија, Севанија и Петаја: устаните, благосиљајте Господа Бога својега од вијека до вијека; и да се благосиља име твоје славно и узвишено сврх свакога благослова и хвале.

6 Ти си сам Господ; ти си створио небо, небеса над небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и ти оживљаваш све то, и војска небеска теби се клања.

7 Ти си Господ Бог, који си избрао Аврама и извео из Ура Халдејскога и надео му име Авраам;

8 И нашао си срце његово вјерно пред собом, и учинио си с њим завјет да ћеш дати земљу Хананску, Хетејску, Аморејску, Ферезејску и Јевусејску и Гергесејску, да ћеш дати сјемену његову, и испунио си ријечи своје, јер си праведан.

9 Јер си погледао на муку отаца наших у Мисиру, и вику њихову си на Мору Црвеном;

10 И учинио си знаке и чудеса на Фараону и на свијем слугама његовијем и на свем народу земље његове, јер си знао да су обијесно поступали с њима; и стекао си себи име, као што се види данас.

11 И море си раздвојио пред њима, те пријеђоше посред мора сухим, и бацио си у дубине оне који их гнаху као камен у воду.

12 И у ступу од облака водио си их дању а ноћу у ступу огњеном свијетлећи им путем којим ће ићи.

13 И сишао си на гору Синајску и говорио с њима с неба, и дао им судове праве и законе истините, уредбе и заповијести добре.

14 И обзнанио си им суботу своју свету, и дао им заповијести и уредбе и закон преко Мојсија слуге својега.

15 И хљеб с неба дао си им у глади њиховој, и воду из камена извео си им у жеђи њиховој, и рекао си им да иду и наслиједе земљу за коју си подигао руку своју да ћеш им је дати.

16 Али они и оци наши узобијестише се и отврднуше вратом својим и не слушаше заповијести твојих.

17 Не хтјеше слушати, и не опомињаше се чудеса твојих која си им чинио, него отврднуше вратом својим, и у одмету свом постављаше себи вођа да се врате у ропство своје. Али ти, Боже, који опрашташ, који си жалостив и милостив, који дуго трпиш и велике си милости, нијеси их оставио.

18 И онда кад начинише себи теле ливено и рекоше: ово је твој Бог који те је извео из Мисира, и хулише веома,

19 Ни онда их ради велике милости своје нијеси оставио у пустињи; ступ од облака није отступао од њих дању водећи их путем, нити ступ огњени ноћу свијетлећи им путем којим ће ићи.

20 И дао си им добри свој дух да их уразумљује, и мане своје нијеси устегао од уста њиховијех, и воде си им дао у жеђи њиховој.

21 И четрдесет година хранио си их у пустињи, ништа им није недостајало: одијело им не оветша и ноге им не отекоше.

22 И дао си им царства и народе, и подијелио си их по крајевима, јер наслиједише земљу Сионову, земљу цара Есевонскога, и земљу цара Васанскога;

23 И умножио си синове њихове као звијезде небеске, и увео си их у земљу за коју си рекао оцима њиховијем да ће ући у њу и наслиједити је.

24 И уђоше синови њихови и наслиједише земљу, и покорио си им Хананеје становнике земаљске и предао их у њихове руке, и цареве њихове и народе земаљске, да чине од њих што им је воља.

25 И тако узеше тврде градове и земљу родну, и наслиједише куће пуне свакога добра, студенце ископане, винограде, маслинике и воћке многе, и једоше и наситише се и угојише се, и благоваху по великој твојој доброти.

26 Али те разгњевише и одметнуше се од тебе: бацише закон твој за леђа и пророке твоје побише, који им свједочаху да би их обратили ка теби, и хулише веома.

27 Зато си их давао у руке непријатељима њиховијем који их мучише. А кад у невољи својој викаше к теби ти си их услишио с неба и по великој милости својој давао си им избавитеље, који их избављаше из руку непријатеља њиховијех.

28 Али чим отпочинуше, опет чинише зло пред тобом, зато си их остављао у руку непријатеља њиховијех да владају њима; а кад се обраћаше и викаше к теби, ти си их услишио с неба и избављао их по милости својој много пута.

29 И опомињао си их да би их обратио к закону својему, али они бијаху обијесни и не слушаше заповијести твојих и гријешише о твоје законе које ко врши жив ће бити кроз њих; и измичући рамена своја отврднуше вратом својим и не слушаше.

30 И трпио си их много година опомињући их духом својим преко пророка својих; али не слушаше; тада си их дао у руке народима земаљским.

31 Али ради милости своје велике нијеси дао да сасвијем пропадну нити си их оставио, јер си Бог милостив и жалостив.

32 Сада дакле, Боже наш, Боже велики, силни и страшни, који чуваш завјет и милост, немој да је мало пред тобом што нас снађе сва ова мука, цареве наше, кнезове и свештенике наше и пророке наше и оце наше и сав народ твој од времена царева Асирских до данас.

33 Ти си праведан у свему што нас је снашло, јер си ти право учинио а ми смо безбожно радили.

34 И цареви наши, кнезови наши и оци наши не извршиваше закона твојега нити марише за заповијести твоје и свједочанства твоја, којима си им свједочио.

35 Јер у царству свом и у великом добру твом које си им чинио, и у земљи пространој и родној коју си им дао, не служише теби нити се повратише од злијех дјела својих.

36 Ево, ми смо данас робови; и још у земљи, коју си дао оцима нашим да једу род њезин и добра њезина, ево ми смо робови у њој.

37 И она род свој обилати рађа царевима које си поставио над нама за гријехе наше, и који господаре над нашим тјелесима и над стоком нашом по својој вољи, те смо у великој тјескоби.

38 А ради свега тога чинимо тврд завјет и пишемо, а кнезови наши, Левити наши, свештеници наши печате.

Рим 6:1–23

1 Шта ћемо дакле рећи? Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи? Боже сачувај!

2 Јер који умријесмо гријеху како ћемо још живљети у њему?

3 Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт његову крстисмо се?

4 Тако се с њим погребосмо крштењем у смрт да као што уста Христос из мртвијех славом очином, тако и ми у новом животу да ходимо.

5 Јер кад смо једнаки с њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсенијем;

6 Знајући ово да се стари наш човјек разапе с њиме, да би се тијело грјешно покварило, да више не бисмо служили гријеху.

7 Јер који умрије опрости се од гријеха.

8 А ако умријесмо с Христом, вјерујемо да ћемо и живљети с њим,

9 Знајући да Христос уста из мртвијех, већ више не умире; смрт више неће обладати њиме.

10 Јер што умрије, гријеху умрије једанпут; а што живи, Богу живи.

11 Тако и ви дакле држите себе да сте мртви гријеху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашему.

12 Да не царује дакле гријех у вашему смртном тијелу, да га слушате у сластима његовијем;

13 Нити дајите удова својијех гријеху за оружје неправде; него дајите себе Богу, као који сте живи из мртвијех, и уде своје Богу за оружје правде.

14 Јер гријех неће вама обладати, јер нијесте под законом него под благодаћу.

15 Шта дакле? Хоћемо ли гријешити кад нијесмо под законом него под благодаћу? Боже сачувај!

16 Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушање, слуге сте онога кога слушате, или гријеха за смрт, или послушања за правду?

17 Хвала дакле Богу што бивши робови гријеху послушасте од срца ту науку којој се и предадосте.

18 Опростивши се пак од гријеха постасте слуге правди.

19 Као човјек говорим, за слабост вашега тијела. Јер као што дадосте уде своје за робове нечистоти и безакоњу на безакоње, тако сад дајите уде своје за слуге правди на посвећење.

20 Јер кад бијасте робови гријеху, прости бијасте од правде.

21 Какав дакле онда имадосте плод за који се сад стидите? Јер је онога крај смрт.

22 А сад опростивши се од гријеха, и поставши слуге Божије, имате плод свој на посвећење, а крај живот вјечни.

23 Јер је плата за гријех смрт, а дар Божиј је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашему.

Пс 104:1–35

1 Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту.

2 Обукао си свјетлост као хаљину, разапео небо као шатор;

3 Водом си покрио дворове своје, облаке начинио си да су ти кола, идеш на крилима вјетрнијем.

4 Чиниш вјетрове да су ти анђели, пламен огњени да су ти слуге.

5 Утврдио си земљу на темељима њезиним, да се не помјести на вијек вијека.

6 Безданом као хаљином одјенуо си је; на горама стоје воде.

7 Од пријетње твоје бјеже, од громовнога гласа твојега теку.

8 Излазе на горе и слазе у долине, на мјесто које си им утврдио.

9 Поставио си међу, преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу.

10 Извео си изворе по долинама, између гора теку воде.

11 Напајају све звијери пољске; дивљи магарци гасе жеђу своју.

12 На њима птице небеске живе; кроз гране разлијеже се глас њихов.

13 Напајаш горе с висина својих, плодима дјела твојих сити се земља.

14 Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човјеку, да би изводио хљеб из земље.

15 И вино весели срце човјеку, и лице се свијетли од уља, и хљеб срце човјеку кријепи.

16 Сите се дрвета Божија, кедри Ливански, које си посадио.

17 На њима птице вију гнијезда; станак је родин на јелама.

18 Горе високе дивокозама, камен је уточиште зечевима.

19 Створио си мјесец да показује времена, сунце познаје запад свој.

20 Стереш таму, и бива ноћ, по којој излази све звијерје шумско;

21 Лавови ричу за плијеном, и траже од Бога хране себи.

22 Сунце гране, и они се сакривају и лијежу у ложе своје.

23 Излази човјек на посао свој, и на рад свој до вечера.

24 Како је много дјела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега.

25 Гле, море велико и широко, ту гмижу без броја, животиња мала и велика;

26 Ту лађе плове, крокодил, којега си створио да се игра по њему.

27 Све тебе чека, да им дајеш пићу на вријеме.

28 Дајеш им, примају; отвориш руку своју, сите се добра.

29 Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух, гину, и у прах свој повраћају се.

30 Пошљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи.

31 Слава Господу увијек; нек се весели Господ за дјела своја!

32 Он погледа на земљу, и она се тресе; дотакне се гора, и диме се.

33 Пјеваћу Господу за живота својега; хвалићу Бога својега док сам год.

34 Нека му буде мила бесједа моја! веселићу се о Господу.

35 Нека нестане грјешника са земље, и безбожника нека не буде више! Благосиљај, душо моја, Господа! Алилуја!