Дан 247 од 365

Јест 1:1–22

1 У вријеме Асвирово, а тај Асвир цароваше од Индије до Етиопије у сто и двадесет и седам земаља,

2 У то вријеме, кад сјеђаше цар Асвир на пријестолу царства својега у Сусану царском граду,

3 Треће године царовања својега учини гозбу свијем кнезовима својим и слугама својим, та бијаше код њега сила Персијска и Мидска, властељи и управитељи земаљски;

4 И он показиваше богатство и славу царства својега и дику и красоту величине своје много дана, сто и осамдесет дана.

5 И послије тих дана учини цар свему народу што га бијаше у Сусану царском граду од малога до великога гозбу за седам дана у тријему у врту од царскога двора.

6 Завјеси бијели, зелени и љубичасти бијаху објешени врвцама бијелијем, ланенијем и скерлетнијем о биочузима сребрнијем на ступовима мраморнијем; одри бијаху златни и сребрни по поду од зеленога, бијелога, жутога и црвенога мрамора.

7 А пиће даваху у судовима златнијем, и то у судовима другим и другим, а вина царскога бјеше изобила, како може бити у цара.

8 И пићем нико не наваљиваше по наредби, јер цар бјеше заповједио свијем приставима дома својега да чине како ко хоће.

9 И царица Астина учини гозбу женама у царском двору цара Асвира.

10 Седми дан кад се цар развесели од вина рече Меуману, Висати, Арвони, Викти, Авакти, Зетару и Харкасу, седморици дворана који двораху пред царем Асвиром,

11 Да доведу царицу Астину пред цара под царским вијенцем, да покаже народима и кнезовима љепоту њезину, јер бијаше лијепа.

12 Али царица Астина не хтје доћи на ријеч цареву, коју јој поручи по дворанима; зато се цар врло разгњеви и гњев се његов распали у њему.

13 И рече цар мудрацима који разумијеваху времена (јер тако цар изношаше ствари пред све који разумијеваху закон и правду,

14 А најближи до њега бијаху Карсена, Сетар, Адмата, Тарсис, Мерес, Марсена и Мемукан, седам кнезова Персијских и Мидских, који гледаху лице царево и сјеђаху на првијем мјестима у царству):

15 Што треба по закону чинити с царицом Астином што није учинила што је заповједио цар Асвир преко дворана?

16 Тада рече Мемукан пред царем и кнезовима: није само цару скривила царица Астина него и свијем кнезовима и свијем народима по свијем земљама цара Асвира.

17 Јер ће се дјело царичино разићи међу све жене, па ће презирати мужеве своје говорећи: цар Асвир заповједи да доведу преда њ царицу Астину, а она не дође.

18 И од данас ће кнегиње Персијске и Мидске које чују шта је учинила царица тако говорити свијем кнезовима царевијем; те ће бити много пркоса и свађе.

19 Ако је угодно цару, да изиде царска заповијест од њега и да се упише међу законе Персијске и Мидске да је непромјенито, да Астина не излази више пред цара Асвира и да ће цар дати њезино царство другој бољој од ње.

20 И кад се заповијест царева коју учини чује по царству његову свему коликоме, све ће жене поштовати своје мужеве од великога до малога.

21 И ово би по вољи цару и кнезовима, и учини цар како рече Мемукан.

22 И разасла књиге по свијем земљама царским, у сваку земљу њезинијем писмом и свакому народу његовијем језиком, да би сваки муж био господар у својој кући; и би проглашено језиком свакога народа.

Рим 8:22–39

22 Јер знамо да сва твар уздише и тужи с нама до сад.

23 А не само она, него и ми који новину духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући посињења и избављења тијелу својему.

24 Јер се надом спасосмо. А над који се види није над; јер кад ко види што, како ће му се надати?

25 Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо с трпљењем.

26 А тако и Дух помаже нам у нашијем слабостима: јер не знамо за што ћемо се молити као што треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказанијем.

27 А онај што испитује срца зна што је мисао Духа, јер по вољи Божијој моли се за свете.

28 А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро, који су позвани по намјерењу.

29 Јер које напријед позна оне и одреди да буду једнаки обличју сина његова, да би он био прворођени међу многом браћом.

30 А које одреди оне и дозва; а које дозва оне и оправда; а које оправда оне и прослави.

31 Шта ћемо дакле рећи на ово? Ако је Бог с нама, ко ће на нас?

32 Који дакле свога сина не поштедје, него га предаде за све нас, како дакле да нам с њим све не дарује?

33 Ко ће оптужити избране Божије? Бог који правда?

34 Ко ће осудити? Христос Исус који умрије, па још и васкрсе, који је с десне стране Богу, и моли за нас?

35 Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? као што стоји написано:

36 За тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање.

37 Али у свему овоме побјеђујемо онога ради који нас је љубио.

38 Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашему.

Јов 10:1–12

1 Додијао је души мојој живот живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

2 Рећи ћу Богу: немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.

3 Је ли ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дјело руку својих и савјет безбожнички обасјаваш?

4 Јесу ли у тебе очи тјелесне? видиш ли као што види човјек?

5 Јесу ли дани твоји као дани човјечји, и године твоје као вијек људски,

6–7 Те истражујеш моје безакоње и за гријех мој разбираш? Ти знаш да нијесам крив, и нема никога ко би избавио из твоје руке.

8 Твоје су ме руке створиле и начиниле, и ти ме отсвуда потиреш.

9 Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.

10 Нијеси ли ме као млијеко слио и као сир усирио ме?

11 Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.

12 Животом и милошћу даривао си ме; и старање твоје чувало је дух мој.