Дан 27 од 365

1 Мој 50:1–26

1 Тада Јосиф паде на лице оцу својему, и плака над њим цјелујући га.

2 И заповједи Јосиф слугама својим љекарима да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше мирисима Израиља.

3 И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба онијем које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана.

4 А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновијем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците:

5 Отац ме је мој заклео говорећи: ево, ја ћу скоро умријети; у гробу мојем, који ископах у земљи Хананској, ондје ме погреби. Па сада да идем да погребем оца својега, а послије ћу опет доћи.

6 А Фараон му рече: иди, погреби оца својега како те је заклео.

7 И отиде Јосиф да погребе оца својега; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старјешине од дома његова и све старјешине од земље Мисирске,

8 И сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само дјецу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској.

9 А пође с њим кола и коњаника толико да бјеше војска врло велика.

10 А кад дођоше на гумно Атадово, које је с ону страну Јордана, плакаше ондје много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана.

11 А људи из оне земље, Хананејци, кад видјеше плач на гумну Атадову, рекоше: у великој су жалости Мисирци. Зато прозваше оно мјесто с ону страну Јордана жалост Мисирска.

12 И учинише му синови његови како им бјеше заповједио.

13 Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамрији.

14 И погребавши оца својега врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који бијаху изашли с њим да погребу оца његова.

15 А браћа Јосифова видећи гдје им отац умрије, рекоше: може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.

16 Зато поручише Јосифу: отац твој заповједи на смрти и рече:

17 Овако кажите Јосифу: молим те, опрости браћи својој безакоње и гријех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твојега. А Јосиф заплака се кад му то рекоше.

18 Послије дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: ево смо слуге твоје.

19 А Јосиф им рече: не бојте се, зар сам ја мјесто Бога?

20 Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ.

21 Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу дјецу. Тако их утјеши и ослободи.

22 Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца својега, и поживје сто и десет година.

23 И видје Јосиф синове Јефремове до трећега кољена; и синови Махира сина Манасијина родише се и одрастоше на кољенима Јосифовијем.

24 И рече Јосиф браћи својој: ја ћу скоро умријети; али ће вас зацијело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.

25 И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.

26 Потом умрије Јосиф, а бјеше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.

2 Мој 1:1–2:25

1:1 Ово су имена синова Израиљевијех који дођоше у Мисир, дођоше с Јаковом, сваки са својом породицом:

1:2 Рувим, Симеун, Левије и Јуда,

1:3 Исахар, Завулон и Венијамин,

1:4 Дан и Нефталим, Гад и Асир.

1:5 А свега бијаше их од бедара Јаковљевијех седамдесет душа с Јосифом, који бјеше у Мисиру.

1:6 А Јосиф умрије и сва браћа његова и сав онај нараштај.

1:7 И синови Израиљеви народише се и умножише се, и напредоваше и осилише веома, да их се земља напуни.

1:8 Тада наста нов цар у Мисиру, који не знадијаше за Јосифа;

1:9 И рече народу својему: гле, народ синова Израиљевијех већи је и силнији од нас.

1:10 Него хајде мудро да поступамо с њима, да се не множе, и кад настане рат да не пристану с непријатељима нашим и не ударе на нас и не отиду из земље.

1:11 И поставише над њима настојнике да их муче тешким пословима; и грађаше народ Израиљев Фараону градове Питом и Рамесу.

1:12 Али што га више мучаху то се више множаше и напредоваше, да се грожаху од синова Израиљевијех.

1:13 И жестоко нагоњаху Мисирци синове Израиљеве на послове,

1:14 И загрчиваху им живот тешким пословима, блатом и опекама и сваким радом у пољу, и сваким другим послом, на који их жестоко нагоњаху.

1:15 И још заповједи цар Мисирски бабицама Јеврејским, од којих једној бјеше име Сефора а другој Фува,

1:16 И рече: кад бабичите Јеврејке, и у порођају видите да је мушко, убијте га, а кад буде женско, нек остане живо.

1:17 Али се бабице бојаху Бога, и не чињаху како им рече цар Мисирски, него остављаху дјецу у животу.

1:18 А цар Мисирски дозва бабице, и рече им: зашто то чините, те остављате у животу мушку дјецу?

1:19 А бабице рекоше Фараону: Јеврејке нису као жене Мисирке; јаче су; док им дође бабица, оне већ роде.

1:20 И Бог учини добро бабицама; и народ се умножи и осили веома;

1:21 И што се бабице бојаху Бога, начини им куће.

1:22 Тада заповједи Фараон свему народу својему говорећи: свакога сина који се роди баците у воду, а кћери све остављајте у животу.

2:1 А неко од племена Левијева отиде и ожени се кћерју Левијевом.

2:2 И она затрудње и роди сина; и видјећи га лијепа кријаше га три мјесеца.

2:3 А кад га не може више крити, уже ковчежић од сите, и обли га смолом и паклином, и метну дијете у њ, и однесе га у трску крај ријеке.

2:4 А сестра његова стаде подаље да види шта ће бити од њега.

2:5 А кћи Фараонова дође да се купа у ријеци, и дјевојке њезине ходаху крај ријеке; и она угледа ковчежић у трсци, и посла дворкињу своју те га извади.

2:6 А кад отвори, видје дијете, и гле, дијете плакаше; и сажали јој се, и рече: то је Јеврејско дијете.

2:7 Тада рече сестра његова кћери Фараоновој: хоћеш ли да идем да ти дозовем дојкињу Јеврејку, да ти доји дијете?

2:8 А кћи Фараонова рече јој: иди. И отиде дјевојчица, и дозва матер дјетињу.

2:9 И кћи Фараонова рече јој: узми ово дијете, и одој ми га, а ја ћу ти платити. И узе жена дијете и одоји га.

2:10 А кад дијете одрасте, одведе га ка кћери Фараоновој, а она га посини; и надједе му име Мојсије говорећи: јер га из воде извадих.

2:11 И кад Мојсије бијаше велик, изиде к браћи својој, и гледаше невољу њихову. И видје гдје некакав Мисирац бије човјека Јеврејина између браће његове.

2:12 И обазрев се и тамо и амо, кад видје да нема никога, уби Мисирца, и закопа га у пијесак.

2:13 И сјутрадан изиде опет, а то се два Јеврејина свађаху, и рече оному који чињаше криво: зашто бијеш ближњега својега?

2:14 А он рече: ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама? хоћеш ли да ме убијеш као што си убио Мисирца? Тада се Мојсије уплаши и рече: заиста се дознало.

2:15 И Фараон чув за то тражаше да погуби Мојсија. Али Мојсије побјеже од Фараона и дође у земљу Мадијамску, и сједе код једнога студенца.

2:16 А свештеник Мадијамски имаше седам кћери, и оне дођоше и стадоше захватати воду и наљевати у појила да напоје стадо оца својега.

2:17 А дођоше пастири, и отјераше их; а Мојсије уста и одбрани их, и напоји им стадо.

2:18 И оне се вратише к оцу својему Рагуилу; а он рече: што се данас тако брзо вратисте?

2:19 А оне рекоше: један Мисирац одбрани нас од пастира, и нали нам и напоји стадо.

2:20 А он рече кћерима својим: па гдје је? зашто остависте тога човјека? зовите га да једе.

2:21 И Мојсије се склони да живи код онога човјека, и он даде Мојсију кћер своју Сефору.

2:22 И она роди сина, и он му надједе име Гирсам, јер сам, рече, дошљак у земљи туђој.

2:23 А послије много времена умрије цар Мисирски; и уздисаху од невоље синови Израиљеви и викаху; и вика њихова ради невоље дође до Бога.

2:24 И Бог чу уздисање њихово, и опомену се Бог завјета својега с Аврамом, с Исаком и с Јаковом.

2:25 И погледа Бог на синове Израиљеве, и видје их.

Мт 18:1–20

1 У тај час приступише к Исусу ученици говорећи: ко је дакле највећи у царству небескоме?

2 И дозва Исус дијете, и постави га међу њих,

3 И рече им: заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско.

4 Који се дакле понизи као дијете ово, онај је највећи у царству небескоме.

5 И који прими таково дијете у име моје, мене прима.

6 А који саблазни једнога од овијех малијех који вјерују мене, боље би му било да се објеси камен воденични о врату његову, и да потоне у дубину морску.

7 Тешко свијету од саблазни! јер је потребно да дођу саблазни; али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан.

8 Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, отсијеци је и баци од себе: боље ти је ући у живот хрому или кљасту, него ли с двије руке и двије ноге да те баце у огањ вјечни.

9 И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе: боље ти је с једнијем оком у живот ући, него с два ока да те баце у пакао огњени.

10 Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небескога.

11 Јер син човјечиј дође да изнађе и спасе изгубљено.

12 Што вам се чини? Кад има један човјек сто оваца па зађе једна од њих, не остави ли он деведесет и девет у планини, и иде да тражи ону што је зашла?

13 И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој више радује него онима деведесет и девет што нијесу зашле.

14 Тако није воља оца вашега небескога да погине један од овијех малијех.

15 Ако ли ти сагријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самијем; ако те послуше, добио си брата својега.

16 Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да све ријечи остану на устима два или три свједока.

17 Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник.

18 Јер вам кажем заиста: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу.

19 Још вам кажем заиста: ако се два од вас сложе на земљи у чему му драго, за што се узмоле, даће им отац мој који је на небесима.

20 Јер гдје су два или три сабрани у име моје ондје сам ја међу њима.

Пс 13:1–5

1 Докле ћеш ме, Господе, сасвијем заборављати? докле ћеш одвраћати лице своје од мене?

2 Докле ћу се домишљати у души својој, мутити се у срцу свом дан и ноћ? докле ће се непријатељ мој подизати нада мном?

3 Погледај, услиши ме, Господе, Боже мој! Просвијетли очи моје да не заспим на смрт.

4 Да не рече непријатељ мој: надвладао сам га; да се не радују који ме гоне, ако посрнем.

5–6 А ја се уздам у милост твоју; радоваће се срце моје за спасење твоје. Пјеваћу Господу, који ми добро чини.