Дан 340 од 365

Дан 6:1–28

1 Свидје се Дарију те постави над царством сто и педесет управитеља да буду над свијем царством;

2 А над њима три старјешине, од којих један бјеше Данило, којима ће управитељи давати рачуне да не би цару било штете.

3 А тај Данило надвишиваше старјешине и управитеље, јер у њему бјеше велик дух и цар мишљаше да га постави над свијем царством својим.

4 Тада старјешине и управитељи гледаху како би нашли што да забаве Данилу ради царства; али не могаху наћи забаве ни погрешке, јер бјеше вјеран, и не налажаше се у њега погрјешке ни мане.

5 Тада рекоше они људи: нећемо наћи на тога Данила ништа, ако не нађемо што на њ ради закона Бога његова.

6 Тада дођоше старјешине и управитељи к цару, и рекоше му овако: Дарије царе, да си жив довијека.

7 Све старјешине у царству, поглавари и управитељи, вијећници и војводе договорише се да се постави царска наредба и оштра забрана да ко би се год замолио за што коме год богу или човјеку за тридесет дана осим теби, царе, да се баци у јаму лавовску.

8 Зато, царе, постави ту забрану и напиши да се не може промијенити, по закону Мидском и Персијском, који је непромјенит.

9 И цар Дарије написа књигу и забрану.

10 А Данило кад дозна да је књига написана, отиде својој кући, гдје бијаху отворени прозори у његовој соби према Јерусалиму, и падаше на кољена своја три пута на дан и мољаше се и хвалу даваше Богу својему као што чињаше прије.

11 Тада се сабраше они људи, и нађоше Данила гдје се моли и припада Богу својему.

12 И отидоше те рекоше цару за царску забрану: нијеси ли написао заповијест, да ко би се год замолио коме год богу или човјеку за тридесет дана, осим теби, царе, да се баци у јаму лавовску? Цар одговори и рече: тако је по закону Мидском и Персијском, који је непромјенит.

13 Тада одговорише и рекоше цару: Данило, који је између робља Јудина, не хаје за те, царе, ни за забрану коју си написао, него се моли три пута на дан својом молитвом.

14 Тада цар чувши то ожалости се врло, и науми да избави Данила, и труђаше се до захода сунчанога да га избави.

15 Тада они људи сабраше се код цара и рекоше цару: знај, царе, да је закон у Мидијана и Персијана да се никаква забрана и наредба, коју постави цар, не мијења.

16 Тада цар рече те доведоше Данила и бацише га у јаму лавовску; и цар проговори и рече Данилу: Бог твој, којему без престанка служиш, нека те избави.

17 И донесоше камен и метнуше јами на врата, и цар га запечати својим прстеном и прстеном својих кнезова да се ништа не промијени за Данила.

18 Тада отиде цар у свој двор, и преноћи не једавши нити допустивши да му се донесе што чим би се развеселио и не може заспати.

19 Потом цар уста ујутру рано и отиде брже к јами лавовској.

20 И кад дође к јами, викну Данила жалоснијем гласом; и проговори цар и рече Данилу: Данило, слуго Бога живога, Бог твој, којему служиш без престанка, може ли те избавити од лавова?

21 Тада Данило рече цару: царе, да си жив довијека!

22 Бог мој посла анђела својега и затвори уста лавовима, те ми не наудише; јер се нађох чист пред њим, а ни теби, царе, не учиних зла.

23 Тада се цар веома обрадова тому, и заповједи да изваде Данила из јаме. И извадише Данила из јаме, и не нађе се ране на њему, јер вјерова Богу својему.

24 Потом заповједи цар, те доведоше људе који бијаху оптужили Данила, и бацише у јаму лавовску њих, дјецу њихову и жене њихове; и још не дођоше на дно јами, а лавови их зграбише и све им кости потрше.

25 Тада цар Дарије писа свијем народима и племенима и језицима што живљаху у свој земљи: мир да вам се умножи.

26 Од мене је заповијест да се у свој држави царства мојега свак боји и страши Бога Данилова, јер је он Бог живи, који остаје довијека, и царство се његово неће расути, и власт ће његова бити до краја;

27 Он избавља и спасава, и чини знаке и чудеса на небу и на земљи, он је избавио Данила од силе лавовске.

28 И тај Данило бијаше срећан за царовања Даријева и за царовања Кира Персијанца.

Јев 12:1–29

1 Зато дакле и ми имајући око себе толику гомилу свједока, да одбацимо свако бреме и гријех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена,

2 Гледајући на начелника вјере и свршитеља Исуса, који мјесто одређене себи радости претрпље крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране пријестола Божијега.

3 Помислите дакле на онога који је таково противљење против себе од грјешника поднио, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.

4 Јер још до крви не дођосте борећи се против гријеха,

5 И заборависте утјеху коју вам говори, као синовима: сине мој! не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље кад те он покара;

6 Јер кога љуби Господ онога и кара; а бије свакога сина којега прима.

7 Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син којега отац не кара?

8 Ако ли сте без карања, у којему сви дијел добише, даклем сте копилад, а не синови.

9 Ако су нам дакле тјелесни оцеви наши карачи, и бојимо их се, како да не слушамо оца духова, да живимо?

10 Јер они за мало дана, како им угодно бјеше, караху нас; а овај на корист, да добијемо дијел од његове светиње.

11 Јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али послије даће миран род правде онима који су научени њиме.

12 Зато ослабљене руке и ослабљена кољена исправите,

13 И стазе поравните ногама својима, да не сврне што је хромо, него још да се исцијели.

14 Мир имајте и светињу са свима; без овога нико неће видјети Господа.

15 Гледајте да ко не остане без благодати Божије: да не узрасте какав коријен грчине, и не учини пакост, и тијем да се многи не опогане.

16 Да не буде ко курвар или опогањен, као Исав, који је за једно јело дао првородство своје.

17 Јер знате да је и потом, кад шћаше да прими благослов, одбачен; јер покајање не нађе мјеста, ако га и са сузама тражаше.

18 Јер не приступисте ка гори која се може опипати, и огњу разгорјелом, облаку, и помрчини и олуји,

19 И трубном гласу, и гласу ријечи, којега се одрекоше они који чуше, да не чују више ријечи;

20 Јер не могаху да поднесу оно што се заповиједаше: ако се и звијер дотакне до горе, биће камењем убијена.

21 И тако страшно бјеше оно што се видје да Мојсије рече: уплашио сам се и дркћем.

22 Него приступисте к Сионској гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, и многијем хиљадама анђела,

23 К сабору и цркви првороднијех који су написани на небесима, и Богу, судији свију, и духовима савршенијех праведника,

24 И к Исусу, посреднику завјета новога, и крви кропљења, која боље говори неголи Авељева.

25 Али гледајте да се не одречете онога који говори; јер кад они не утекоше који се одрекоше онога који пророковаше на земљи, акамоли ми који се одричемо небескога,

26 Којега глас потресе онда земљу, а сад обећа говорећи; још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо.

27 А што вели: још једном, показује да ће се укинути оно што се помиче, као створено, да остане оно што се не помиче.

28 Зато, примајући царство непоколебано, да имамо благодат којом служимо за угодност Богу, с поштовањем и са страхом.

29 Јер је Бог наш огањ који спаљује.

Јов 36:21–33

21 Чувај се да не погледаш на таштину и волиш на њу него невољу.

22 Гле, Бог је највиши својом силом, ко је учитељ као он?

23 Ко му је одредио пут његов? или ко ће му рећи: чиниш неправо?

24 Опомињи се да величаш дјела његова, која гледају људи.

25 Сви људи виде их, сваки их гледа издалека.

26 Гле, Бог је велик, и не можемо га познати, број година његовијех не може се докучити.

27 Јер он стеже капље водене, које лију дажд из облака његовијех;

28 Кад теку облаци, капљу на мноштво људско.

29 И ко би разумио простор облацима и грмљаву у шатору његову?

30 Како простире над њим свјетлост своју, и дубине морске покрива?

31 Тијем суди народима, даје хране изобила.

32 Рукама заклања свјетлост, и наређује кога да срете,

33 Јављајући према њему добру вољу своју, и према стоци и према роду земаљском.