Дан 339 од 365

Дан 5:1–31

1 Цар Валтасар учини велику гозбу тисући кнезова својих, и пијаше вино пред тисућом њих.

2 Напив се вина Валтасар заповједи да се донесу судови златни и сребрни, које бјеше однио Навуходоносор отац му из цркве Јерусалимске, да из њих пију цар и кнезови му, и жене његове и иноче његове.

3 И донесоше златне судове које бјеху однијели из цркве дома Господњега у Јерусалиму, и пијаху из њих цар и кнезови његови, жене његове и иноче његове;

4 Пијаху вино, и хваљаху богове златне и сребрне и мједене и дрвене и камене.

5 У тај час изидоше прсти руке човјечије, и писаху према свијетњаку по окреченом зиду од царскога двора, и цар видје руку која писаше.

6 Тада се промијени лице цару, и мисли га његове узнемирише, и појас се око њега распаса и кољена му удараху једно о друго.

7 Повика цар иза гласа, те доведоше звјездаре, Халдеје и гатаре; и проговори цар и рече мудрацима Вавилонским: ко прочита ово писмо и каже ми што значи, онај ће се обући у скерлет, и носиће златну верижицу о врату, и биће трећи господар у царству.

8 Тада приступише сви мудраци цареви; али не могоше прочитати писма нити казати цару што значи.

9 Тада се цар Валтасар врло узнемири и лице му се сасвијем измијени; и кнезови се његови препадоше.

10 Дође царица ради тога што се догоди цару и кнезовима његовијем у кућу гдје бјеше гозба, и проговори царица и рече: царе, да си жив довијека! да те не узнемирују мисли твоје и да ти се лице не мијења.

11 Има човјек у твом царству, у ком је дух светијех богова; и у вријеме оца твојега нађе се у њега видјело и разум и мудрост, какова је у богова, и цар Навуходоносор отац твој, царе, постави га главарем врачарима, звјездарима, Халдејима и гатарима;

12 Јер велик дух и знање и разум за казивање санова и погађање загонетака и размршивање замршенијех ствари нађе се у Данила, којему цар надје име Валтасар; нека сада дозову Данила, и он ће казати што значи.

13 Тада Данило би доведен пред цара. Цар проговори Данилу и рече: јеси ли ти Данило између робља Јудина које доведе из Јудејске цар отац мој?

14 Чух за тебе да је дух светијех богова у теби, и видјело и разум и мудрост велика да се нађе у тебе.

15 А сада су доведени преда ме мудраци, звјездари, да прочитају писмо и кажу ми што значи; али не могу да кажу што то значи.

16 А за тебе ја чух да можеш протумачити, и замршене ствари размрсити. Ако дакле можеш прочитати ово писмо и казати ми што значи, обући ћеш се у скерлет, и златну верижицу носићеш о врату, и бићеш трећи господар у царству.

17 Тада одговори Данило и рече пред царем: дарови твоји нека теби, и подај другому поклоне своје; а писмо ћу ја прочитати цару и казати што значи.

18 Царе, Бог вишњи даде царство величину и славу и част Навуходоносору оцу твојему.

19 И од величине коју му даде сви народи, племена и језици дрктаху пред њим и бојаху га се; убијаше кога хоћаше, и остављаше у животу кога хоћаше, узвишиваше кога хоћаше, и пониживаше кога хоћаше.

20 Али када му се подиже срце и дух му се посили у охолости, би сметнут с царскога пријестола својега, и узеше му славу.

21 И би прогнан између људи и срце му поста као у звијери, и стан му бијаше с дивљим магарцима, хранише га травом као говеда, и роса небеска кваси му тијело, докле позна да Бог вишњи влада царством људским, и кога хоће поставља над њим.

22 А ти, Валтасаре, сине његов, нијеси понизио срца својега премда си знао све ово.

23 Него си се подигао на Господа небескога, и судове дома његова донесоше преда те, и писте из њих вино ти и кнезови твоји, жене твоје и иноче твоје, и ти хвали богове сребрне и златне, мједене, гвоздене, дрвене и камене, који не виде нити чују нити разумију, а не слави Бога, у чијој је руци душа твоја и сви путови твоји.

24 Зато од њега би послана рука и ово писмо би написано.

25 А ово је писмо написано: МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ, УФАРСИН.

26 А ово значе те ријечи: МЕНЕ, бројио је Бог твоје царство, и до краја избројио.

27 ТЕКЕЛ, измјерен си на мјерила, и нашао си се лак.

28 ФЕРЕС, раздијељено је царство твоје, и дано Мидијанима и Персијанима.

29 Тада заповиједи Валтасар, те обукоше Данила у скерлет, и метнуше му златну верижицу око врата, и прогласише за њ да је трећи господар у царству.

30 Исту ноћ би убијен Валтасар цар Халдејски.

31 А Дарије Мидијанин преузе царство и бјеше му око шездесет и двије године.

Јев 11:23–40

23 Вјером Мојсија, пошто се роди, крише три мјесеца родитељи његови, јер видјеше красно дијете, и побојаше се заповијести цареве.

24 Вјером Мојсије, кад би велики, не хтједе да се назива син кћери Фараонове;

25 И воље страдати с народом Божијим, неголи имати земаљску сладост гријеха:

26 Државши срамоту Христову за веће богатство од свега блага Мисирскога; јер гледаше на плату.

27 Вјером остави Мисир, не побојавши се љутине цареве; јер се држаше онога који се не види, као да га виђаше.

28 Вјером учини пасху и прољев крви, да се онај који губљаше прворођене не дотакне до њих.

29 Вјером пријеђоше Црвено Море као по сухој земљи; које и Мисирци окушавши потопише се.

30 Вјером падоше зидови Јерихонски, кад се обилази око њих седам дана.

31 Вјером Раав курва не погибе с невјерницима, примивши уходе с миром, и изведавши их другијем путем.

32 И шта ћу још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао приповиједати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, о Давиду и Самуилу, и о другијем пророцима,

33 Који вјером побиједише царства, учинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима,

34 Угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, ојачаше од немоћи, посташе јаки у биткама, растјераше војске туђе;

35 Жене примише своје мртве из васкрсенија; а други бише побијени, не примивши избављења, да добију боље васкрсеније;

36 А други ругање и бој поднесоше, па још и окове и тамнице;

37 Камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помријеше; идоше у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти;

38 Којијех не бијаше достојан свијет, по пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљскијем.

39 И ови сви добивши свједочанство вјером не примише обећања;

40 Јер Бог нешто боље за нас одреди, да не приме без нас савршенства.

Пс 141:1–10

1 Господе, вичем к теби, похити к мени, чуј глас мољења мојега, кад вичем к теби.

2 Нек изађе молитва моја као кад пред лице твоје, дизање руку мојих као принос, вечерњи.

3 Постави, Господе, стражу код језика мојега, чувај врата уста мојих.

4 Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њиховијех.

5 Нека ме бије праведник, то је милост; нека ме кара, то је уље за главу моју; глава моја неће одбацити, ако ће и више; него је молитва моја против злоће њихове.

6 Расуше се по каменијем врлетима судије њихове, и чуше ријечи моје како су благе.

7 Као кад ко сијече и теше, тако се разлетјеше кости наше до чељусти пакленијех.

8 Али су к теби, Господе, Господе, управљене очи моје, у тебе се уздам, немој одбацити душе моје.

9 Сачувај ме од замке, коју ми метнуше, од лукавства онијех, који чине безакоње.

10 Пашће у мреже своје безбожници, а ја ћу један проћи.