Дан 346 од 365

Ос 1:1–3:5

1:1 Ријеч Господња која дође Осији сину Веиријеву за времена Озије, Јоатама, Ахаза и Језекије царева Јудинијех и за времена Јеровоама сина Јоасова цара Израиљева.

1:2 Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа.

1:3 И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.

1:4 Тада му рече Господ: надјени му име Језраел; јер још мало, па ћу походити крв Језраелску на дому Јујеву и укинућу царство дома Израиљева.

1:5 И у то ћу вријеме сломити лук Израиљев у долини Језраелској.

1:6 И она опет затрудње и роди кћер; и Господ му рече: надјени јој име Лорухама; јер се више нећу смиловати на дом Израиљев, него ћу их укинути сасвијем.

1:7 А на дом Јудин смиловаћу се, и избавићу их Господом Богом њиховијем, а нећу их избавити луком ни мачем ни ратом ни коњма ни коњицима.

1:8 Потом одбивши од сисе Лорухаму опет затрудње и роди сина.

1:9 И рече Господ: надјени му име Лоамија; јер ви нијесте мој народ, нити ћу ја бити ваш.

1:10 Али ће ипак број синова Израиљевијех бити као пијесак морски, који се не може измјерити ни избројити; и мјесто да им се рече: нијесте мој народ, рећи ће им се: синови Бога живога.

1:11 И сабраће се синови Јудини и синови Израиљеви уједно, и поставиће себи једнога поглавара и отићи ће из земље, јер ће бити велик дан Језраелски.

2:1 Реците браћи својој: народе мој; и сестрама својим: помилована.

2:2 Прите се с матером својом, прите се, јер ми није жена, нити сам јој ја муж; нека одбаци курварства своја од лица својега, и прељубе своје од дојака својих,

2:3 Да је не бих свукао голу и учинио је кака је била онај дан кад се родила, и да је не бих поставио да буде као пустиња и обратио је да буде као земља засушена, и уморио је жеђу.

2:4 И нећу се смиловати на дјецу њезину, јер су копилад.

2:5 Јер се мати њихова курва, срамоти се родитељка њихова; јер говори: ићи ћу за милосницима својим који ми дају хљеб мој и воду моју, вуну моју и лан мој, уље моје и пиће моје.

2:6 Зато ево ја ћу јој заградити пут трњем и зазидаћу зидом да не нађе стаза својих.

2:7 И трчаће за својим милосницима, али их неће стигнути; и тражиће их, али их неће наћи; па ће рећи: идем да се вратим к првому мужу својему, јер ми бјеше боље онда него сада.

2:8 Јер она не зна да сам јој ја давао жито и вино и уље, и умножавао јој сребро и злато, од којега начинише Вала.

2:9 Зато ћу узети натраг жито своје, кад буде вријеме, и вино своје, кад буде вријеме, и узећу вуну своју и лан свој, којим би покривала голотињу своју.

2:10 И открићу ругобу њезину пред милосницима њезинијем, и нико је неће избавити из моје руке.

2:11 И укинућу сваку радост њезину, светковине њезине, младине њезине и суботе њезине и све празнике њезине.

2:12 И потрћу чокоте њезине и смокве, за које говори: плата су ми, што ми дадоше милосници моји; и обратићу их у шуму да их једе звијерје пољско.

2:13 И походићу на њој дане Валимске, у које им је кадила и китила се обоцима и гривнама, и ишла за својим милосницима, и мене заборавила, говори Господ.

2:14 Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лијепо.

2:15 И даћу јој винограде њезине од тога мјеста, и долину Ахор за врата надању, и ондје ће пјевати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира.

2:16 И тада ћеш ме, говори Господ, звати: мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој.

2:17 Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала; и неће им се више помињати имена.

2:18 И тада ћу им учинити завјет са звијерјем пољским и са птицама небеским и с бубинама земаљским; и поломићу лук и мач и рат да их нестане у земљи, и учинићу да леже без страха.

2:19 И заручићу те себи довијека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем.

2:20 И заручићу те себи вјером, и познаћеш Господа.

2:21 И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи.

2:22 А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу.

2:23 И посијаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој!

3:1 Потом рече ми Господ: иди опет, љуби жену коју љуби љубавник а она чини прељубу, као што Господ љуби синове Израиљеве а они гледају за туђим боговима и љубе жбанове винске.

3:2 И купих је за петнаест сикала сребра и гомор и по јечма.

3:3 И рекох јој: сједи код мене дуго времена, и не курвај се, и не буди другога; тако ћу и ја бити твој.

3:4 Јер ће дуго времена синови Израиљеви сједјети без цара и без кнеза и без жртве и без ступа и без оплећка и ликова.

3:5 Послије ће се обратити и тражиће Господа Бога својега и Давида цара својега, и у страху ће приступити ка Господу и благости његовој у пошљедња времена.

Отк 4:1–11

1 Потом видјех: и гле, врата отворена на небу, и глас први који чух као трубу гдје говори са мном, рече: попни се амо, и показаћу ти шта ће бити за овијем.

2 И одмах бих у духу; и гле, пријесто стајаше на небу, и на пријестолу сјеђаше неко.

3 И онај што сјеђаше бијаше по виђењу као камен јаспис и сард; и око пријестола бјеше дуга по виђењу као смарагд.

4 И око пријестола бијаху двадесет и четири пријестола; и на пријестолима видјех двадесет и четири старјешине гдје сједе, обучене у бијеле хаљине, и имаху круне златне на главама својим.

5 И од пријестола излажаху муње и громови и гласови; и седам жижака огњенијех гораху пред пријестолом, које су седам духова Божијих.

6 И пред пријестолом бијаше стаклено море, као кристал; и насред пријестола и око пријестола четири животиње, пуне очију спријед и састраг.

7 И прва животиња бјеше као лав, и друга животиња као теле, и трећа животиња имаше лице као човјек, и четврта животиња бјеше као орао кад лети.

8 И свака од четири животиње имаше по шест крила наоколо, и унутра пуна очију, и мира не имају дан и ноћ говорећи: свет, свет, свет Господ Бог сведржитељ, који бјеше, и који јест, и који ће доћи.

9 И кад даше животиње славу и част и хвалу ономе што сјеђаше на пријестолу, што живи ва вијек вијека,

10 Падоше двадесет и четири старјешине пред онијем што сјеђаше на пријестолу, и поклонише се ономе што живи ва вијек вијека, и метнуше круне своје пред пријестолом говорећи:

11 Достојан си, Господе, да примиш славу и част и силу; јер си ти саздао све, и по вољи твојој јест и створено је.

Пс 144:1–15

1 Благословен Господ, град мој, који учи руке моје боју, прсте моје рату,

2 Добротвор мој и ограда моја, уточиште моје и избавитељ мој, штит мој, онај, у кога се уздам, који ми покорава народ мој.

3 Господе! Шта је човјек, те знаш за њ, и син смртнога, те га пазиш?

4 Човјек је као ништа; дани су његови као сјен, који пролази.

5 Господе! Савиј небеса своја, и сиђи; дотакни се гора, и задимиће се.

6 Сијевни муњом, и разагнај их; пусти стријеле своје, и распи их.

7 Пружи руку своју с висине, избави ме и извади ме из воде велике, из руку туђинаца,

8 Којих уста говоре ништаве ствари, и којих је десница десница лажна.

9 Боже! пјесму нову пјеваћу ти, у псалтир од десет жица удараћу теби,

10 Који дајеш спасење царевима, и Давида слугу својега избављаш од љутога мача.

11 Избави ме и отми ме из руке туђинаца, којих уста говоре ништаве ствари, и којих је десница десница лажна.

12 Синови наши нека буду као биље, које весело одрасте у младости; кћери наше као ступови прекрасно израђени у двору;

13 Житнице наше пуне, обилне сваким житом; овце наше нек се множе на тисуће и на сто тисућа по становима нашим.

14 Волови наши нека буду товни; нека не буду нападања, ни бјежања, ни тужњаве по улицама нашим.

15 Благо народу, у којега је све овако! Благо народу, у којега је Господ Бог!