Дан 354 од 365

Јона 1:1–4:11

1:1 Дође ријеч Господња Јони сину Аматијеву говорећи:

1:2 Устани, иди у Ниневију град велики, и проповиједај против њега, јер изађе злоћа њихова преда ме.

1:3 А Јона уста да бјежи у Тарсис од Господа, и сишав у Јопу нађе лађу која иђаше у Тарсис, и платив возарину уђе у њу да отиде с њима у Тарсис од Господа.

1:4 Али Господ подиже велик вјетар на мору, и поста велика бура на мору да мишљаху да ће се разбити лађа.

1:5 И лађари уплашивши се призваху сваки својега бога, и бацаху што бјеше у лађи у море да би била лакша; а Јона бјеше сишао на дно лађи, и легав спаваше тврдо.

1:6 А управитељ од лађе приступи к њему и рече му: шта ти спаваш! устани, призивај Бога својега, не би ли нас се опоменуо Бог да не погинемо.

1:7 Потом рекоше један другоме: ходите, да бацимо ждријеб да видимо са кога дође на нас ово зло. И бацише ждријеб, и паде ждријеб на Јону.

1:8 Тада му рекоше: кажи нам зашто дође ово зло на нас; које си радње? и одакле идеш? из које си земље? и од кога си народа?

1:9 А он им рече: Јеврејин сам, и бојим се Господа Бога небескога, који је створио море и суху земљу.

1:10 Тада се врло уплашише људи, и рекоше му: што си учинио? Јер дознаше људи да бјежи од Господа, јер им он каза.

1:11 И рекоше му: што ћемо чинити с тобом, да би нам море утолило? Јер бура на мору биваше све већа.

1:12 А он им рече: узмите ме и баците ме у море, и море ће вам утолити, јер видим да је с мене дошла на вас ова велика бура.

1:13 А људи стадоше веслати да би дошли ка крају; али не могаху, јер им бура на мору биваше све већа.

1:14 Тада призваше Господа и рекоше: молимо ти се, Господе, да не погинемо ради душе овога човјека, и немој метнути на нас крви праве, јер ти, Господе, чиниш како хоћеш.

1:15 Потом узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору.

1:16 Тада се побојаше они људи Господа врло, и принесоше жртву Господу и учинише завјете.

2:1 Али Господ заповједи, те велика риба прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи.

2:2 И замоли се Јона Господу Богу својему из трбуха рибљега,

2:3 И рече: завапих у невољи својој ка Господу, и услиши ме; из утробе гробне повиках, и ти чу глас мој.

2:4 Јер си ме бацио у дубине, у срце мору, и вода ме оптече; све поплаве твоје и вали твоји прелазише преко мене.

2:5 И рекох: одбачен сам испред очију твојих; али ћу још гледати свету цркву твоју.

2:6 Оптекоше ме воде до душе, бездана ме опколи, сита омота ми се око главе.

2:7 Сидох до крајева горских, пријеворнице земаљске нада мном су довијека; али ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој.

2:8 Кад нестајаше душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби, у свету цркву твоју.

2:9 Који држе лажне таштине, остављају своју милост.

2:10 А ја ћу ти гласом захвалнијем принијети жртву, испунити што сам завјетовао; спасење је у Господа.

2:11 И Господ заповједи риби, те избљува Јону на земљу.

3:1 И дође ријеч Господња Јони други пут говорећи:

3:2 Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповиједај му оно што ти ја кажем.

3:3 И устав Јона отиде у Ниневију по ријечи Господњој; а Ниневија бјеше град врло велик, три дана хода.

3:4 И Јона поче ићи по граду један дан хода, и проповиједа и рече: јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти.

3:5 И Ниневљани повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећега до најмањега.

3:6 Јер кад дође та ријеч до цара Ниневијскога, он уста са својега пријестола, и скиде са себе своје одијело, и обуче се у костријет и сједе у пепео.

3:7 И прогласи се и каза се по Ниневији по заповијести царевој и кнезова његовијех говорећи: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде.

3:8 Него и људи и стока да се покрију костријећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свога злога пута и од неправде која му је у руку.

3:9 Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутога гњева својега, те не изгинемо.

3:10 И Бог видје дјела њихова, гдје се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.

4:1 А Јони би врло недраго, и расрди се.

4:2 И помоли се Господу и рече: Господе! не рекох ли то кад још бијах у својој земљи? зато шћах прије побјећи у Тарсис; јер знах да си ти Бог милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем, и кајеш се ода зла.

4:3 Сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умријети него живјети.

4:4 А Господ рече: је ли добро што се срдиш?

4:5 И Јона изиде из града, и сједе с истока граду, и начини ондје колибу, и сјеђаше под њом у хладу да види што ће бити од града.

4:6 А Господ Бог заповједи, те узрасте тиква над Јоном да му буде сјен над главом да му поможе у муци његовој; и Јона се обрадова тикви веома.

4:7 Потом заповједи Бог, те дође црв у зору сјутрадан, и подгризе тикву, те усахну.

4:8 И кад ограну сунце, посла Бог сух источни вјетар; и сунце стаде жећи Јону по глави тако да обамираше и пожеље да умре говорећи: боље ми је умријети него живјети.

4:9 А Бог рече Јони: је ли добро што се срдиш тикве ради? А он рече: добро је што се срдим до смрти.

4:10 А Господ му рече: теби је жао тикве, око које се нијеси трудио, и које нијеси одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде.

4:11 А мени да не буде жао Ниневије, великога града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи који још не знају шта је десно шта ли лијево, и много стоке?

Отк 12:1–17

1 И знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце, и мјесец под ногама њезинијем, и на глави њезиној вијенац од дванаест звијезда.

2 И бјеше трудна, и викаше од муке, и мучаше се да роди.

3 И показа се други знак на небу, и гле, велика црвена аждаха, која имаше седам глава, и десет рогова; и на главама њезинијем седам круна;

4 И реп њезин одвуче трећину звијезда небескијех, и баци их на земљу. И аждаха стајаше пред женом која шћаше да се породи, да јој прождере дијете кад роди.

5 И роди мушко, сина, који ће пасти све народе с палицом гвозденом; и дијете њезино би узето к Богу и пријестолу његову.

6 А жена утече у пустињу гдје имаше мјесто приправљено од Бога, да се онамо храни хиљаду и двјеста и шездесет дана.

7 И поста рат на небу. Михаило и анђели његови ударише на аждаху, и би се аждаха и анђели њезини.

8 И не надвладаше, и више им се не нађе мјеста на небу.

9 И збачена би аждаха велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона, која вара сав васиони свијет, и збачена би на земљу, и анђели њезини збачени бише с њом.

10 И чух глас велики на небу који говори: сад поста спасеније и сила и царство Бога нашега, и област Христа његова; јер се збаци опадач браће наше, који их опадаше пред Богом нашијем дан и ноћ.

11 И они га побиједише крвљу јагњетовом и ријечју свједочанства својега, и не марише за живот свој до саме смрти.

12 Зато веселите се небеса и ви који живите на њима. Тешко вама који живите на земљи и мору, јер ђаво сиђе к вама, и врло се расрдио, знајући да времена мало има.

13 И кад видје аждаха да збачена би на земљу, гоњаше жену која роди мушко.

14 И жени дана бише два крила орла великога да лети у пустињу на своје мјесто, гдје ће се хранити вријеме и времена и по времена, сакривена од лица змијина.

15 И испусти змија за женом из уста својијех воду као ријеку, да је утопи у ријеци.

16 И поможе земља жени, и отвори земља уста своја, и прождрије ријеку коју испусти змија из уста својијех.

17 И разгњеви се змија на жену, и отиде да се побије са осталијем сјеменом њезинијем, које држи заповијести Божије и има свједочанство Исуса Христа.

Пс 147:1–11

1 Хвалите Господа, јер је слатко пјевати Бога нашега, јер благоме приликује хвала.

2 Господ зида Јерусалим, сабира расијане синове Израиљеве;

3 Исцјељује оне који су скрушена срца, и лијечи туге њихове;

4 Избраја мноштво звијезда, и све их зове именом.

5 Велик је Господ наш и велика је крјепост његова, и разуму његову нема мјере.

6 Прихвата смјерне Господ, а безбожне понижава до земље.

7 Редом пјевајте Господу хвалу, ударајте Богу нашему у гусле.

8 Он застире небо облацима, спрема земљи дажд, чини те расте на горама трава;

9 Даје стоци пићу њезину, и вранићима, који вичу к њему.

10 Не мари за силу коњску, нити су му мили краци човјечији.

11 Мили су Господу они који га се боје, који се уздају у милост његову.