Дан 79 од 365

4 Мој 21:1–35

1 А кад чу Хананеј цар Арадски, који живљаше на југу, да иде Израиљ путем којим идоше уходе, он се поби с њима и зароби их неколико.

2 Тада се Израиљ завјетова Господу и рече: ако даш овај народ мени у руке, до темеља ћу раскопати градове њихове.

3 И услиши Господ глас Израиљев и даде му Хананеје, а он затр њих и градове њихове, и прозва оно мјесто Орма.

4 Потом пођоше од горе Ора к Црвеном Мору обилазећи земљу Едомску, и ослаби дух народу од пута.

5 И викаше народ на Бога и на Мојсија: зашто нас изведосте из Мисира да изгинемо у овој пустињи? Јер нема ни хљеба ни воде, а овај се никаки хљеб већ огадио души нашој.

6 А Господ пусти на народ змије ватрене, које их уједаху, те помрије много народа у Израиљу.

7 Тада дође народ к Мојсију и рекоше: згријешисмо што викасмо на Господа и на тебе; моли Бога нека уклони змије од нас. И Мојсије се помоли за народ.

8 И Господ рече Мојсију: начини змију ватрену, и метни је на мотку, и кога уједе змија, нека погледа у њу, па ће оздравити.

9 И начини Мојсије змију од мједи, и метну је на мотку, и кога год уједе змија он погледа у змију од мједи, и оздрави.

10 Потом пођоше синови Израиљеви, и стадоше у око у Овоту.

11 И из Овота отишавши стадоше у око на брдима Аваримским у пустињи која је према Моавској с истока.

12 Оданде отишавши стадоше у око у долини Зареду.

13 И одатле отишавши стадоше у око на брду на Арнону, који је у пустињи и излази од међе Аморејске. Јер је Арнон међа Моавска између Моаваца и Аморејаца.

14 Зато се каже у књизи о ратовима Господњим: на Вајева у Суфи и на потоке Арнонске.

15 Јер ти потоци, који допиру до мјеста Ара, теку покрај међе Моавске.

16 А отуда дођоше к Виру; то је студенац за који бјеше рекао Господ Мојсију: скупи народ, и даћу им воде.

17 Тада пјева Израиљ пјесму ову: Дижи се, студенче; припијевајте га;

18 Студенче, који копаше кнезови, који ископаше поглавари народни с онијем који постави закон, палицама својим. А из пустиње отидоше у Мантанаил,

19 А из Мантанаила, у Надил, а из Надила у Вамот,

20 А из Вамота у долину која је у пољу Моавском код горе Фазге и гледа у пустињу.

21 Тада посла Израиљ посланике к Сиону цару Аморејском говорећи:

22 Пусти да прођемо кроз твоју земљу, нећемо свртати ни у поље ни у виноград, нити ћемо пити воде из студенаца; ићи ћемо царским путем докле не пријеђемо међу твоју.

23 Али не даде Сион Израиљу да прође кроз земљу његову, него сабра Сион сав народ свој, и изађе на Израиља у пустињу, и дође у Јасу, и поби се с Израиљем.

24 Али га исијече Израиљ оштрим мачем, и освоји земљу његову од Арона па до Јавока до синова Амоновијех, јер тврда бјеше међа синова Амоновијех.

25 И узе Израиљ сва она мјеста и насели се у свим градовима Аморејским, у Есевону и у свијем селима његовијем.

26 Јер Есевон бјеше град Сиона цара Аморејскога, који бјеше први завојштио на цара Моавскога и бјеше му узео сву земљу његову до Арнона.

27 Зато говоре у причи: ходите у Есевон, да се сагради и подигне град Сионов.

28 Јер огањ изађе из Есевона, пламен из града Сионова, и спали Ар Моавски и становнике на висини Арнонској.

29 Тешко теби, Моаве; пропао си, народе Хамосов; дао је синове своје који утекоше и кћери своје у ропство Сиону цару Аморејском.

30 Али их постријељасмо, пропаде Есевон до Девона, и потрсмо их до Нофе, која допире до Медеве.

31 И тако живје Израиљ у земљи Аморејској.

32 Потом посла Мојсије да уходе Јазир, и узеше села око њега, и изагнаше Аморејце који бијаху ондје.

33 Потом обративши се пођоше у Васан; и изиде Ог цар Васански пред њих, он и сав народ његов на бој у Едрајин.

34 А Господ рече Мојсију: не бој га се; јер сам га дао у твоје руке и сав народ његов и земљу његову; и учини му како си учинио Сиону цару Аморејском који живљаше у Есевону.

35 И побише га и синове његове и сав народ његов, да не оста ниједан, и освојише земљу његову.

Лк 1:26–55

26 А у шести мјесец посла Бог анђела Гаврила у град Галилејски по имену Назарет

27 К дјевојци испрошеној за мужа, по имену Јосифа из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија.

28 И ушавши к њој анђео рече: радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама.

29 А она видјевши га поплаши се од ријечи његове и помисли: какав би ово био поздрав?

30 И рече јој анђео: не бој се, Марија ! Јер си нашла милост у Бога.

31 И ево затрудњећеш, и родићеш сина, и надјени му име Исус.

32 Он ће бити велики, и назваће се син највишега, и даће му Господ Бог пријесто Давидов оца његова;

33 И цароваће у дому Јаковљеву вавијек, и царству његовом неће бити краја.

34 А Марија рече анђелу: како ће то бити кад ја не знам за мужа?

35 И одговарајући анђео рече јој: дух свети доћи ће на тебе, и сила највишега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се син Божиј.

36 И ево Јелисавета твоја тетка, и она затрудње сином у старости својој, и ово је шести мјесец њојзи, коју зову нероткињом.

37 Јер у Бога све је могуће што рече.

38 А Марија рече: ево слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој. И анђео отиде од ње.

39 А Марија уставши онијех дана отиде брзо у горњу земљу у град Јудин.

40 И уђе у кућу Заријину, и поздрави се с Јелисаветом.

41 И кад Јелисавета чу честитање Маријино, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се напуни Духа светога,

42 И повика здраво и рече: благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје.

43 И откуд мени ово да дође мати Господа мојега к мени?

44 Јер гле, кад дође глас честитања твојега у уши моје, заигра дијете радосно у утроби мојој.

45 И благо оној која вјерова; јер ће се извршити што јој каза Господ.

46 И рече Марија: велича душа моја Господа;

47 И обрадова се дух мој Богу спасу мојему,

48 Што погледа на понижење слушкиње своје; јер гле, отсад ће ме звати блаженом сви нараштаји;

49 Што ми учини величину силни, и свето име његово;

50 И милост је његова од кољена на кољено онима који га се боје.

51 Показа силу руком својом; разасу поносите у мислима срца њихова.

52 Збаци силне с пријестола, и подиже понижене.

53 Гладне напуни блага, и богате отпусти празне.

54 Прими Израиља слугу својега да се опомене милости;

55 Као што говори оцима нашијем, Аврааму и сјемену његову довијека.

Пс 35:1–28

1 Господе! буди супарник супарницима мојим; удри оне који ударају на ме.

2 Узми оружје и штит, и дигни се мени у помоћ.

3 Потегни копље, и пресијеци пут онима који ме гоне, реци души мојој: ја сам спасење твоје.

4 Нека се постиде и посраме који траже душу моју; нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће.

5 Нека буду као прах пред вјетром, и анђео Господњи нека их прогони.

6 Нека буде пут њихов таман и клизав, и анђео Господњи нека их тјера.

7 Јер низашто застријеше мрежом јаму за мене, ни за што ископаше јаму души мојој.

8 Нека дође на њега погибао ненадна, и мрежа коју је намјестио нека улови њега, нека он у њу падне на погибао.

9 А душа ће се моја радовати о Господу, и веселиће се за помоћ његову.

10 Све ће кости моје рећи: Господе! ко је као ти, који избављаш страдалца од онога који му досађује, и ништега и убогога од онога који га упропашћује?

11 Усташе на ме лажни свједоци; што не знам, за оно ме питају.

12 Плаћају ми зло за добро, и сиротовање души мојој.

13 Ја се у болести њиховој облачих у врећу, мучих постом душу своју, и молитва се моја враћаше у прсима мојима.

14 Као пријатељ, као брат поступах; бијах сјетан и с обореном главом као онај који за матером жали.

15 А они се радују кад се ја спотакнем, и купе се, купе се на ме, задају ране, не знам зашто, чупају и не престају.

16 С неваљалијем и подругљивијем беспосличарима шкргућу на ме зубима својима.

17 Господе! хоћеш ли дуго гледати? Отми душу моју од нападања њихова, од овијех лавова јединицу моју.

18 Признаћу те у сабору великом, усред многога народа хвалићу те.

19 Да ми се не би светили који ми злобе неправедно, и намигивали очима који мрзе на ме ни за што.

20 Јер они не говоре о миру, него на мирне на земљи измишљају лажне ствари.

21 Разваљују на ме уста своја, и говоре: добро! добро! види око наше.

22 Видиш, Господе! немој мучати; Господе! немој отступити од мене.

23 Пробуди се, устани на суд мој, Боже мој и Господе, и на парницу моју.

24 Суди ми по правди својој, Господе, Боже мој, да ми се не свете.

25 Не дај да говоре у срцу својем: добро! то смо хтјели! Не дај да говоре: прождријесмо га.

26 Нек се постиде и посраме сви који се радују злу мојему, нек се обуку у стид и у срам који се размећу нада мном.

27 Нека се радују и веселе који ми желе правду, и говоре једнако: велик Господ, који жели мира слузи својему!

28 И мој ће језик казивати правду твоју, и хвалу теби сваки дан.