Дан 8 од 365

1 Мој 19:1–38

1 А увече дођоше два анђела у Содом; а Лот сјеђаше на вратима Содомским; и кад их угледа, устаде те их срете, и поклони се лицем до земље,

2 И рече: ходите, господо, у кућу слуге својега, и преноћите и оперите ноге своје; па сјутра рано кад устанете пођите својим путем. А они рекоше: не, него ћемо преноћити на улици.

3 Али он навали на њих, те се увратише к њему и уђоше у кућу његову, и он их угости, и испече хљебова пријеснијех, и једоше.

4 И још не бјеху легли, а грађани Содомљани слегоше се око куће, старо и младо, сав народ са свијех крајева,

5 И викаху Лота и говораху му: гдје су људи што дођоше синоћ к теби? изведи их к нама да их познамо.

6 А Лот изиде к њима пред врата затворив врата за собом,

7 И рече им: немојте, браћо, чинити зла.

8 Ево имам двије кћери, које још не познаше човјека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; само не дирајте у оне људе, јер су зато ушли под мој кров.

9 А они му рекоше: ходи амо. Па онда рекоше: овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди; сад ћемо теби учинити горе него њима. Па навалише јако на човјека, на Лота, и стадоше истављати врата.

10 А она два човјека дигоше руке, и увукоше Лота к себи у кућу, и затворише врата.

11 А људи што бијаху пред вратима кућним уједанпут ослијепише од најмањега до највећега, те не могаху наћи врата.

12 Тада она два човјека рекоше Лоту: ако имаш овдје још кога свога, или зета или сина или кћер, или кога год свога у овом граду, гледај нек иду одавде;

13 Јер хоћемо да затремо мјесто ово, јер је вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.

14 И изиде Лот, и каза зетовима својим, за које шћаше дати кћери своје, и рече им: устајте, идите из мјеста овога, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима његовијем учини да се шали.

15 А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога.

16 А он се стаде шчињати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу, и изведоше га и пустише иза града.

17 И кад их изведоше напоље, рече један: избави душу своју и не обзири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо да не погинеш.

18 А Лот им рече: немој, Господе!

19 Гле, слуга твој нађе милости пред тобом, и милост је твоја превелика коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем.

20 Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежимо онамо; та мали је, те ћу остати жив.

21 А он му рече: ето послушаћу те и зато, и нећу затрти града, за који рече.

22 Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа док не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор.

23 И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.

24 Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња,

25 И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.

26 Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.

27 А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;

28 И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.

29 Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затр градове гдје живљаше Лот.

30 А Лот отиде из Сигора и стани се на оном брду с двије кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живљаше у пећини с двије кћери своје.

31 А старија рече млађој: наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој земљи.

32 Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.

33 И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.

34 А сјутрадан рече старија млађој: гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и довече, па иди ти и лези с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.

35 Па и то вече дадоше оцу вина и уставши млађа леже с њим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.

36 И обје кћери Лотове затрудњеше од оца својега.

37 И старија роди сина, и надједе му име Моав; од њега су Моавци до данашњега дана.

38 Па и млађа роди сина, и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњега дана.

Мт 6:17–34

17 А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,

18 Да те не виде људи гдје постиш, него отац твој који је у тајности; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно.

19 Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лупежи поткопавају и краду;

20 Него сабирајте себи благо на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лупежи не поткопавају и не краду.

21 Јер гдје је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше.

22 Свијећа је тијелу око. Ако дакле буде око твоје здраво, све ће тијело твоје свијетло бити.

23 Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је дакле видјело што је у теби тама, акамоли тама?

24 Нико не може два господара служити: јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити; или једноме вољети, а за другог не марити. Не можете Богу служити и мамони.

25 За то вам кажем: не брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тијело своје, у што ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тијело од одијела?

26 Погледајте на птице небеске како не сију, нити жњу, ни сабирају у житнице; па отац ваш небески храни их. Нијесте ли ви много претежнији од њих?

27 А ко од вас бринући се може примакнути расту својему лакат један?

28 И за одијело што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду.

29 Али ја вам кажем да ни Соломун у свој својој слави не обуче се као један од њих.

30 А кад траву у пољу, која данас јест, а сјутра се у пећ баца, Бог тако одијева, а акамоли вас, маловјерни?

31 Не брините се дакле говорећи: шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се одјенути?

32 Јер све ово незнабошци ишту; а зна и отац ваш небески да вама треба све ово.

33 Него иштите најприје царства Божијега, и правде његове, и ово ће вам се све додати.

34 Не брините се дакле за сјутра; јер сјутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.

Пс 4:1–8

1 Кад те зовем, чуј ме, Боже, правдо моја! у тјескоби дај ми простор; смилуј се на ме и услиши молитву моју.

2 Синови човјечији! докле ће слава моја бити у срамоти? докле ћете љубити ништавило и тражити лажи?

3 Знајте да Господ дивно чува светога својега; Господ чује кад га зовем.

4 Гњевећи се не гријешите; размислите у срцима својим на постељама својим, и утолите.

5 Принесите жртву за правду, и уздајте се у Господа.

6 Многи говоре: ко ће нам показати што је добро? Обрати к нама, Господе, свијетло лице своје.

7 А мени си дао у срце радост већу него што је они имају, кад им роди пшеница и вино.

8 Ја мирно лијежем и спавам; јер ти, Господе, сам дајеш ми те сам без страха.