Дан 54 од 90

Јак 1:1–4:17

1:1 Од Јакова, Бога и Господа Исуса Христа слуге, свима дванаест кољена расијанијем по свијету поздравље.

1:2 Сваку радост имајте, браћо моја, кад падате у различне напасти,

1:3 Знајући да кушање ваше вјере гради трпљење;

1:4 А трпљење нека дјело довршује, да будете савршени и цијели без икаке мане.

1:5 Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога који даје свакоме без разлике и не кори никога, и даће му се;

1:6 Али нека иште с вјером, не сумњајући ништа; јер који се сумња он је као морски валови, које вјетрови подижу и размећу.

1:7 Јер такови човјек нека не мисли да ће примити што од Бога.

1:8 Који двоуми непостојан је у свима путовима својијем.

1:9 А понижени брат нека се хвали висином својом;

1:10 А богати својом понизношћу; јер ће проћи као цвијет травни.

1:11 Јер сунце огрија с врућином, и осуши траву, и цвијет њезин отпаде, и красота лица њезина погибе; тако ће и богати у хођењу својему увенути.

1:12 Благо човјеку који претрпи напаст; јер кад буде кушан примиће вијенац живота, који Бог обрече онима који га љубе.

1:13 Ниједан кад се куша да не говори: Бог ме куша; јер се Бог не може злом искушати, и он не куша никога;

1:14 Него свакога куша његова сласт, која га вуче и мами.

1:15 Тада затрудњевши сласт рађа гријех; а гријех учињен рађа смрт.

1:16 Не варајте се, љубазна браћо моја!

1:17 Сваки добри дар и сваки поклон савршени одозго је, долази од оца свјетлости, у којега нема промијењивања ни мијењања видјела и мрака;

1:18 Јер нас драговољно породи ријечју истине, да будемо новина од његова створења.

1:19 Зато, љубазна браћо моја, нека буде сваки човјек брз чути а спор говорити и спор срдити се.

1:20 Јер срдња човјечија не чини правде Божије.

1:21 Зато одбаците сваку нечистоту и сувишак злобе, и с кротошћу примите усађену ријеч која може спасти душе ваше.

1:22 Будите пак творци ријечи, а не само слушачи, варајући сами себе.

1:23 Јер ако ко слуша ријеч а не твори, он је као човјек који гледа лице тијела својега у огледалу;

1:24 Јер се огледа па отиде, и одмах заборави какав бјеше.

1:25 Али који провиди у савршени закон слободе и остане у њему, и не буде заборавни слушач, него творац дјела, онај ће бити блажен у дјелу својему.

1:26 Ако који од вас мисли да вјерује, и не зауздава језика својега, него вара срце своје, његова је вјера узалуд.

1:27 Јер вјера чиста и без мане пред Богом и оцем јест ова: обилазити сироте и удовице у њиховијем невољама, и држати себе неопогањена од свијета.

2:1 Браћо моја! у вјери Господа нашега славнога Исуса Христа не гледајте ко је ко;

2:2 Јер ако дође у цркву вашу човјек са златнијем прстеном и у свијетлој хаљини, а дође и сиромах у рђавој хаљини,

2:3 И погледате на онога у свијетлој хаљини, и речете му: ти сједи овдје лијепо, а сиромаху речете: ти стани тамо, или сједи овдје ниже подножја мојега;

2:4 И не расудисте у себи, него бисте судије злијех помисли.

2:5 Чујте, љубазна браћо моја, не изабра ли Бог сиромахе овога свијета да буду богати вјером, и нашљедници царства које обрече онима који њега љубе?

2:6 А ви осрамотисте сиромаха. Нијесу ли то богати који вас муче и вуку вас на судове?

2:7 Не хуле ли они на добро име ваше којијем сте се назвали?

2:8 Ако дакле закон царски извршујете по писму: љуби ближњега као самога себе, добро чините;

2:9 Ако ли гледате ко је ко, гријех чините, и бићете покарани од закона као преступници;

2:10 Јер који сав закон одржи а сагријеши у једноме, крив је за све,

2:11 Јер онај који је рекао: не чини прељубе, рекао је и: не убиј. Ако дакле не учиниш прељубе а убијеш, постао си преступник закона.

2:12 Тако говорите и тако творите као они који ће законом слободе бити суђени;

2:13 Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; и хвали се милост на суду.

2:14 Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти?

2:15 Ако, на прилику, брат или сестра голи буду, или немају шта да једу,

2:16 И рече им који од вас: идите с миром, гријте се, и наситите се, а не да им потребе тјелесне, шта помаже?

2:17 Тако и вјера ако нема дјела, мртва је по себи.

2:18 Но може ко рећи: ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру своју без дјела својијех, а ја ћу теби показати вјеру своју из дјела својијех.

2:19 Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дркћу.

2:20 Али хоћеш ли разумјети, о човјече сујетни! да је вјера без дјела мртва?

2:21 Авраам отац наш не оправда ли се дјелима кад принесе Исака сина својега на олтар?

2:22 Видиш ли да вјера поможе дјелима његовијем, и кроз дјела сврши се вјера?

2:23 И изврши се писмо које говори: Авраам вјерова Богу, и прими му се у правду, и пријатељ Божиј назва се.

2:24 Видите ли дакле да се дјелима правда човјек, а не самом вјером?

2:25 А тако и Раав курва не оправда ли се дјелима кад прими уходе, и изведе их другијем путем?

2:26 Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без добријех дјела мртва.

3:1 Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,

3:2 Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у ријечи не погрјешује, онај је савршен човјек, може зауздати и све тијело.

3:3 Јер гле, и коњма мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тијело њихово окрећемо.

3:4 Гле и лађе, ако су и велике и силни их вјетрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.

3:5 А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.

3:6 И језик је ватра, свијет пут неправде. Тако и језик живи међу нашијем удима, поганећи све тијело, и палећи вријеме живота нашега, и запаљујући се од пакла.

3:7 Јер сав рог звјериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човјечијему;

3:8 А језика нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно иједа смртоноснога.

3:9 Њим благосиљамо Бога и оца, и њим кунемо људе, који су створени по обличју Божијему.

3:10 Из једнијех уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.

3:11 Еда ли може извор из једне главе точити слатко и грко?

3:12 Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слане и слатке воде.

3:13 Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже од добра живљења дјела своја у кротости и премудрости.

3:14 Ако ли имате грку завист и свађу у срцима својијем, не хвалите се, ни лажите на истину.

3:15 Ово није она премудрост што силази одозго, него земаљска, људска, ђаволска.

3:16 Јер гдје је завист и свађа ондје је неслога и свака зла ствар.

3:17 А која је премудрост одозго она је најприје чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добријех плодова, без хатера, и нелицемјерна.

3:18 А плод правде у миру сије се онима који мир чине.

4:1 Откуда ратови и распре међу нама? Не отуда ли, од сласти вашијех, које се боре у вашијем удима?

4:2 Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете.

4:3 Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима својијем трошите.

4:4 Прељубочинци и прељубочинице! не знате ли да је пријатељство овога свијета непријатељство Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божиј постаје.

4:5 Или мислите да писмо узалуд говори: дух који у нама живи мрзи на завист?

4:6 А он даје већу благодат. Јер говори: Господ супроти се поноситима, а пониженима даје благодат.

4:7 Покорите се дакле Богу, а противите се ђаволу и побјећи ће од вас.

4:8 Приближите се к Богу, и он ће се приближити к вама. Очистите руке, грјешници, поправите срца своја, непостојани.

4:9 Будите жалосни и плачите и јаучите: смијех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост.

4:10 Понизите се пред Господом, и подигнуће вас.

4:11 Не опадајте један другога, браћо; јер ко опада брата или осуђује брата својега опада закон и осуђује закон, а ако закон осуђујеш, нијеси творац закона, него судија.

4:12 Један је законодавац и судија, који може спасти и погубити; а ти ко си што другога осуђујеш?

4:13 Слушајте сад ви који говорите: данас или сјутра поћи ћемо у овај или онај град, и сједећемо ондје једну годину, и трговаћемо и добијаћемо.

4:14 ВИ који не знате шта ће бити сјутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара, која се замало покаже, а потом нестане.

4:15 Мјесто да говорите: ако Господ хтједбуде, и живи будемо учинићемо ово или оно.

4:16 А сад се хвалите својијем поносом. Свака је хвала такова зла.

4:17 Јер који зна добро чинити и не чини, гријех му је.