Дан 62 од 90

Рим 9:1–12:21

9:1 Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом светијем:

9:2 Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка;

9:3 Јер бих жељео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по тијелу,

9:4 Која су Израиљци, којијех је посинаштво и слава, и завјет и закон, и богомољство, и обећања;

9:5 Којијех су и оци, и од којијех је Христос по тијелу, који је над свима Бог благословен вавијек. Амин.

9:6 А није могуће да ријеч Божија прође: јер нијесу сви Израиљци који су од Израиља;

9:7 Нити су сви дјеца који су сјеме Авраамово, него у Исаку, рече, назваће ти се сјеме.

9:8 То јест, нијесу оно дјеца Божија што су по тијелу дјеца, него дјеца обећања примају се за сјеме.

9:9 Јер је ово ријеч обећања: у ово вријеме доћи ћу и у Саре ће бити син.

9:10 Не само пак она него и Ревека, кад затрудње од самога Исака оца нашега.

9:11 Јер још док се дјеца не бијаху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божија наредба по избору,

9:12 Не за дјела, него онога ради који позива рече јој се: већи ће служити мањему,

9:13 Као што стоји написано: Јаков ми омиље, а на Исава омрзох.

9:14 Шта ћемо дакле на то рећи? Еда ли је неправда у Бога? Боже сачувај!

9:15 Јер Мојсију говори: кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се.

9:16 Тако дакле нити стоји до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који помилује.

9:17 Јер писмо говори Фараону: за то те исто подигох да на теби покажем силу своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.

9:18 Тако дакле кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави.

9:19 Рећи ћеш ми: зашто нас још криви? јер ко се може супротити вољи његовој?

9:20 А ко си ти, о човјече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио?

9:21 Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту?

9:22 А кад шћаше Бог да покаже гњев свој и да објави силу своју, поднесе с великијем трпљењем судове гњева који су приправљени за погибао.

9:23 И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу;

9:24 Које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца,

9:25 Као што и у Јосији говори: назваћу народ својијем који није мој народ, и нељубазницу љубазницом.

9:26 И биће на мјесту, гдје им се рече: ви нијесте мој народ; тамо ће се назвати синови Бога живога.

9:27 А Исаија виче за Израиља: ако буде број синова Израиљевијех као пијесак морски, остатак ће се спасти.

9:28 Јер ће он извршити ријеч своју, и наскоро ће извршити по правди, да, испуниће Господ наскоро ријеч своју на земљи.

9:29 И као што прорече Исаија: да нам није Господ Саваот оставио сјемена, онда бисмо били као Содом и Гомор.

9:30 Шта ћемо дакле рећи? Да незнабошци који не тражише правде докучише правду, али правду од вјере.

9:31 А Израиљ тражећи закон правде не докучи закона правде.

9:32 Зашто? Јер не тражи из вјере него из дјела закона; јер се спотакоше на камен спотицања,

9:33 Као што стоји написано: ево мећем у Сиону камен спотицања и стијену саблазни; и који га год вјерује неће се постидјети.

10:1 Браћо! жеља је мојега срца и молитва к Богу за спасеније Израиља.

10:2 Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.

10:3 Јер не познајући правде Божије и гледајући да своју правду утврде не покоравају се правди Божијој.

10:4 Јер је Христос свршетак закона: који га год вјерује оправдан је.

10:5 Јер Мојсије пише за правду која је од закона: који човјек тако чини живљеће у том.

10:6 А правда која је од вјере овако говори: да не речеш у срцу својему: ко ће изићи на небо? то јест да сведе Христа;

10:7 Или: ко ће сићи у бездан? то јест да изведе Христа из мртвијех.

10:8 Али шта говори писмо? Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твојему, то јест ријеч вјере коју проповједамо.

10:9 Јер ако признајеш устима својима да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвијех, бићеш спасен.

10:10 Јер се срцем вјерује за правду а устима се признаје за спасеније.

10:11 Јер писмо говори: који га год вјерује неће се постидјети.

10:12 Јер нема разлике међу Јеврејином и Грком: јер је он Бог свију, и богат за све који га призивљу.

10:13 Јер који год призове име Господње спашће се.

10:14 Како ће дакле призвати кога не вјероваше? А како ће вјеровати кога не чуше? А како ће чути без проповједника?

10:15 А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што стоји написано: како су красне ноге онијех који доносе глас за мир, који доносе глас за добро!

10:16 Али сви не послушаше јеванђеља: јер Исаија говори: Господе! ко вјерова нашему проповиједању?

10:17 Тако дакле вјера бива од проповиједања, а проповиједање ријечју Божијом.

10:18 Него велим: зар не чуше? Још отиде по свој земљи глас њихов, и по крајевима васионога свијета ријечи њихове.

10:19 Него велим: зар не разумје Израиљ? Први Мојсије говори: ја ћу раздражити, не својијем народом, неразумнијем народом расрдићу вас.

10:20 А Исаија говори слободно: нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају.

10:21 А к Израиљу говори: вас дан пружах руке своје к народу који не да да му се каже и одговара насупрот.

11:1 Говорим дакле: еда ли Бог одбаци народ свој? Боже сачувај! Јер сам и ја Израиљац од сјемена Авраамова од кољена Венијаминова.

11:2 Не одбаци Бог народа својега, који напријед позна. Или не знате шта говори писмо за Илију како се тужи Богу на Израиља говорећи:

11:3 Господе! пророке твоје побише и олтаре твоје раскопаше, а ја остах један и траже душу моју да је изваде.

11:4 А шта му говори Божиј одговор? Оставих себи седам хиљада људи који не преклонише кољена пред Ваалом.

11:5 Тако дакле и у садашње вријеме остатак би по избору благодати.

11:6 Ако ли је по благодати, онда није од дјела, јер благодат већ не би била благодат; ако ли је од дијела није више благодат, јер дјело већ не би било дјело.

11:7 Шта дакле? Шта искаше Израиљ оно не доби; а избор доби; остали пак заслијепише.

11:8 Као што је написано: даде им Бог духа неосјетљивога, очи да не виде, и уши да не чују до самога данашњега дана.

11:9 И Давид говори: да буде трпеза њихова замка и гвожђа, и саблазан и плата њима;

11:10 Да се њихове очи заслијепе да не виде, и леђа њихова једнако да су погнута.

11:11 Говорим дакле: еда ли се спотакоше да падну? Боже сачувај! Него је њихова погрјешка спасење незнабошцима, да би се и они раздражили.

11:12 А кад је погрјешка њихова богатство свијету и штета њихова богатство незнабошцима, а камо ли да се испуне?

11:13 Јер вама говорим незнабошцима; јер, будући да сам ја апостол незнабожаца, хоћу да хвалим своју службу;

11:14 Не бих ли како раздражио свој род, и спасао кога од њих.

11:15 Јер кад је одмет њихов примирење свијету, шта шта би било примљење, осим живот из мртвијех?

11:16 Ако је квасац свет, то је и тијесто; и ако је коријен свет, то су и гране.

11:17 Ако ли се неке од грана одломише, и ти, који си дивља маслина, прицијепио си се на њих, и постао си заједничар у коријену и у масти од маслине;

11:18 Не хвали се гранама; ако ли се пак хвалиш, не носиш ти коријена него коријен тебе.

11:19 А рећи ћеш: одломише се гране да се ја прицијепим.

11:20 Добро! невјерством одломише се, а ти вјером стојиш; не поноси се, него се бој.

11:21 Јер кад Бог рођенијех грана не поштедје, да и тебе како не непоштеди.

11:22 Гледај дакле доброту и непоштеђење Божије: непоштеђење на онима што отпадоше, а на себи доброту Божију, ако останеш у доброти; ако ли пак не, и ти ћеш бити отсјечен.

11:23 А и они, ако не остану у невјерству, прицијепиће се; јер их је Бог кадар опет прицијепити.

11:24 Јер кад си ти отсјечен од рођене маслине, и прицијепио се на нерођену питому маслину; а камо ли ови који ће се прицијепити на рођену своју маслину!

11:25 Јер вам, браћо, нећу затајити тајне ове (да не будете поносити), шљепота Израиљу паде у дијел докле не уђе незнабожаца колико треба.

11:26 И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: доћи ће од Сиона избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова.

11:27 И ово им је мој завјет кад отмем њихове гријехе.

11:28 По јеванђељу дакле непријатељи су вас ради; а по избору љубазни су отаца ради.

11:29 Јер се Бог неће раскајати за своје дарове и звање.

11:30 Јер као и ви што се некад супроћасте Богу а сад бисте помиловани њиховога ради супроћења,

11:31 Тако и они сад не хтјеше да вјерују вашега ради помиловања да би и они били помиловани.

11:32 Јер Бог затвори све у невјерство, да све помилује.

11:33 О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путови!

11:34 Јер ко позна мисао Господњу?

11:35 Или ко му би савјетник? Или ко му напријед даде што, да му се врати?

11:36 Јер је од њега и кроз њега и у њему све. Њему слава вавијек. Амин.

12:1 Молим вас дакле, браћо, милости Божије ради, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу; то да буде ваше духовно богомољство.

12:2 И не владајте се према овоме вијеку, него се промијените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божија.

12:3 Јер кроз благодат која је мени дата кажем свакоме који је међу вама да не мислите за себе више него што ваља мислити; него да мислите у смјерности као што је коме Бог удијелио мјеру вјере.

12:4 Јер као у једном тијелу што имамо многе уде а уди сви немају један посао,

12:5 Тако смо многи једно тијело у Христу, а по себи смо уди један другоме.

12:6 А имамо различите дарове по благодати која нам је дана: ако пророштво, нека буде по мјери вјере;

12:7 Ако ли службу, нека служи; ако је учитељ, нека учи;

12:8 Ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје нека даје просто; који управља нека се брине; који чини милост нека чини с добром вољом.

12:9 Љубав да не буде лажна. Мрзећи на зло држите се добра.

12:10 Братском љубави будите један к другоме љубазни. Чашћу један другога већег чините.

12:11 Не будите у послу лијени; будите огњени у духу, служите Господу.

12:12 Надањем веселите се, у невољи трпите, у молитви будите једнако.

12:13 Дијелите потребе са светима; примајте радо путнике.

12:14 Благосиљајте оне који вас гоне: благосиљајте, а не куните.

12:15 Радујте се с радоснима, и плачите с плачнима.

12:16 Будите једне мисли међу собом. Не мислите о високијем стварима, него се држите нискијех. Не мислите за себе да сте мудри.

12:17 А никоме не враћајте зла за зло; промишљајте о том што је добро пред свијем људима.

12:18 Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свијем људима.

12:19 Не освећујте се за себе, љубазни, него подајте мјесто гњеву, јер стоји написано: моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ.

12:20 Ако је дакле гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер чинећи то угљевље огњено скупљаш на главу његову.

12:21 Не дај се злу надвладати, него надвладај зло добрим.