Дан 110 од 365

Ис Нав 5:1–6:27

5:1 А кад чуше сви цареви Аморејски, који бијаху с ову страну Јордана к западу, и сви цареви Ханански, који бијаху покрај мора, да је Господ осушио Јордан пред синовима Израиљевијем докле пријеђоше, растопи се срце у њима и неста у њима јунаштва од страха синова Израиљевијех.

5:2 У то вријеме рече Господ Исусу: начини оштре ноже, и обрежи опет синове Израиљеве.

5:3 И начини Исус оштре ноже, и обреза синове Израиљеве на брдашцу Аралоту.

5:4 А ово је узрок за што их Исус обреза: сав народ што изиде из Мисира, све мушкиње, сви људи војници помријеше у пустињи на путу, пошто изидоше из Мисира;

5:5 Јер бјеше обрезан сав народ који изиде, али не обрезаше никога у народу који се роди у пустињи на путу, по што изидоше из Мисира.

5:6 Јер четрдесет година иђаху синови Израиљеви по пустињи докле не помрије сав народ, људи војници, што изидоше из Мисира, јер не слушаше гласа Господњега, те им се закле Господ да им неће дати да виде земљу, за коју се заклео Господ оцима њиховијем да ће нам је дати, земљу, гдје тече млијеко и мед;

5:7 И на мјесто њихово подиже синове њихове; њих обреза Исус, јер бијаху необрезани, јер их не обрезаше на путу.

5:8 А кад се сав народ обреза, осташе на својем мјесту у околу докле не оздравише.

5:9 Тада рече Господ Исусу: данас скидох с вас срамоту Мисирску. И прозва се оно мјесто Галгал до данашњега дана.

5:10 И синови Израиљеви стојећи у околу у Галгалу, славише пасху четрнаестог дана онога мјесеца увече у пољу Јерихонском.

5:11 И сјутрадан послије пасхе једоше од жита оне земље хљебове пријесна и зрна пржена, исти дан.

5:12 И преста мана сјутрадан пошто једоше жита оне земље, и већ више не имаше мане синови Израиљеви, него једоше од рода земље Ханаске оне године.

5:13 И кад Исус бијаше код Јерихона, подиже очи своје и погледа, а то човјек стоји према њему с голијем мачем у руци. И приступи к њему Исус и рече му: јеси ли наш или наших непријатеља?

5:14 А он рече: нијесам; него сам војвода војске Господње, сада дођох. И Исус паде ничице на земљу, и поклони се, и рече му: шта заповиједа господар слузи својему?

5:15 А војвода војске Господње рече Исусу: изуј обућу с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш свето. И учини Исус тако.

6:1 А Јерихон се затвори, и чуваше се од синова Израиљевих; нико не излажаше, нити ко улажаше.

6:2 А Господ рече Исусу: ево, дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове.

6:3 Зато обидите око града сви војници, идући око града једанпут на дан; тако учини шест дана.

6:4 А седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом; а седмога дана обидите око града седам пута, и свештеници нека трубе у трубе.

6:5 Па кад отежући затрубе у рогове овнујске, чим чујете глас од трубе, нека повиче сав народ иза гласа; и зидови ће градски попадати на својем мјесту, а народ нека улази, сваки напрема се.

6:6 Тада Исус син Навин дозва свештенике, и рече им: узмите ковчег завјетни, а седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом Господњим.

6:7 А народу рече: идите и обидите око града, и војници нека иду пред ковчегом Господњим.

6:8 А кад Исус рече народу, седам свештеника носећи седам труба од рогова овнујских пођоше пред Господом, и затрубише у трубе, а ковчег завјета Господњега пође за њима.

6:9 А војници пођоше пред свештеницима, који трубљаху у трубе, а остали пођоше за ковчегом; идући трубљаху у трубе.

6:10 А народу заповједи Исус говорећи: не вичите, и немојте да вам се чује глас, и ниједна ријеч да не изиде из уста ваших до дана кад вам ја кажем: вичите; тада ћете викати.

6:11 Тако обиде ковчег Господњи око града једном; па се вратише у око, и ноћише у околу.

6:12 А сјутрадан уста Исус рано, и свештеници узеше ковчег Господњи.

6:13 И седам свештеника носећи седам труба од рогова овнујских иђаху пред ковчегом Господњим, и идући трубљаху у трубе; а војници иђаху пред њима, а остали иђаху за ковчегом Господњим; идући трубљаху у трубе.

6:14 И обидише око града једном другога дана, па се вратише у око; тако учинише шест дана.

6:15 А седмога дана усташе зором, и обидоше око града исто онако седам пута; само тога дана обидоше око града седам пута.

6:16 А кад би седми пут да затрубе свештеници у трубе, Исус рече народу: вичите, јер вам Господ даде град.

6:17 А град да буде проклет Господу и што је год у њему; само Рава курва нек остане у животу и сви који буду код ње у кући, јер сакри посланике које бијасмо послали.

6:18 Али се чувајте од проклетијех ствари да и сами не будете проклети узевши што проклето, и да не навучете проклетство на око Израиљев и сметете га.

6:19 Него све сребро и злато и посуђе од мједи и од гвожђа нека буде свето Господу, нека уђе у ризницу Господњу.

6:20 Тада повика народ и затрубише трубе, и кад народ чу глас трубни и повика иза гласа, попадаше зидови на мјесту свом; и народ уђе у град, сваки напрема се; и узеше град.

6:21 И побише као проклето оштријем мачем све што бјеше у граду, и жене и људе, и дјецу и старце, и волове и овце и магарце.

6:22 А оној двојици што уходише земљу рече Исус: идите у кућу оне жене курве, и изведите њу и све што је њезино, као што сте јој се заклели.

6:23 И отишавши они момци што уходише земљу, изведоше Раву и оца јој и матер јој и браћу јој и што год бјеше њезино, и сав род њезин изведоше, и оставише их иза окола Израиљева.

6:24 А град спалише огњем и што бјеше у њему; само сребро и злато и посуђе од мједи и од гвожђа метнуше у ризницу дома Господњега.

6:25 А Раву курву и дом оца њезина и све што бјеше њезино остави у животу Исус, и она оста међу Израиљцима до данас, јер сакри посланике које посла Исус да уходе Јерихон.

6:26 И у то вријеме прокле Исус говорећи: проклет да је пред Господом човјек који би устао да гради овај град Јерихон! на првенцу свом основао га, и на мјезинцу свом поставио му врата!

6:27 И Господ бијаше са Исусом, и разгласи се име његово по свој земљи.

Лк 15:1–32

1 И приближаваху се к њему сви цариници и грјешници да га чују.

2 И викаху на њега фарисеји и књижевници говорећи: овај прима грјешнике и једе с њима.

3 А он им каза причу ову говорећи:

4 Који човјек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?

5 И нашавши дигне је на раме своје радујући се,

6 И дошавши кући сазове пријатеље и сусједе говорећи им: радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену.

7 Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.

8 Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свијеће, и не помете куће, и не тражи добро док не нађе?

9 И нашавши сазове другарице и сусједе говорећи: радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени.

10 Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једнога грјешника који се каје.

11 И рече: један човјек имаше два сина,

12 И рече млађи од њих оцу: оче! дај ми дио имања што припада мени. И отац им подијели имање.

13 И потом до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у даљну земљу; и онамо просу имање своје живјећи беспутно.

14 А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.

15 И отишавши приби се код једнога човјека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.

16 И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.

17 А кад дође к себи, рече: колико најамника у оца мојега имају хљеба и сувише, а ја умирем од глади!

18 Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! сагријеших небу и теби,

19 И већ нијесам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својијех најамника.

20 И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и цјелива га.

21 А син му рече: оче, сагријеших небу и теби, и већ нијесам достојан назвати се син твој.

22 А отац рече слугама својијем: изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.

23 И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.

24 Јер овај мој син бјеше мртав, и оживље; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.

25 А син његов старији бијаше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу пјевање и подвикивање.

26 И дозвавши једнога од слугу запита: шта је то?

27 А он му рече: брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здрава видио.

28 А он се расрди и не шћадијаше да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.

29 А он одговарајући рече оцу: ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповијести, па мени никад нијеси дао јарета да бих се провеселио са својијем друштвом;

30 А кад дође тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено.

31 А он му рече: сине! ти си свагда са мном, и све је моје твоје.

32 Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживље; и изгубљен бјеше и нађе се.

Пс 48:1–14

1 Велик је Господ и славан веома у граду Бога нашега, на светој гори својој.

2 Прекрасна је висина, утјеха свој земљи гора Сион, на сјеверној страни њезиној град цара великога.

3 Бог у дворима његовијем зна се да је бранич.

4 Јер, гле, цареви се земаљски сабраше, али прођоше сви.

5 Видјеше и зачудише се, препадоше се и побјегоше.

6 Трепет обузе их ондје, мучише се као породиља.

7 Вјетром источним разбио си корабље Тарсиске.

8 Што слушамо то и видимо у граду Господа над војскама, у граду Бога нашега, Бог га утврди довијека.

9 Казујемо, Боже, милост твоју усред цркве твоје.

10 Као што је име твоје, Боже, тако је и хвала твоја на крајевима земаљским; правде је пуна десница твоја.

11 Нек се весели гора Сион, нек се радују кћери Јудејске судова ради твојијех.

12 Пођите око Сиона и обиђите га, избројте куле његове;

13 Погледајте бедеме његове, размотрите дворове његове, да приповиједате млађим нараштајима.

14 Јер је овај Бог наш Бог увијек и довијека, он ће бити вођ наш довијека.