Дан 162 од 365

2 Сам 15:1–16:23

15:1 А послије тога набави себи Авесалом кола и коња и педесет људи, који трчаху пред њим.

15:2 И устајаше рано Авесалом, и стајаше крај пута код врата; и ко год имаше парницу и иђаше цару на суд, Авесалом га дозиваше к себи и говораше: из кога си града? А кад би онај одговорио: слуга је твој из тога и тога племена Израиљева,

15:3 Тада би му рекао Авесалом: видиш, твоја је ствар добра и праведна, али те нема ко саслушати код цара.

15:4 Још говораше Авесалом: кад бих ја био постављен да судим у земљи! да сваки к мени долази који има посла на суду, ја бих му дао правицу.

15:5 И кад би му ко приступио да му се поклони, он би пружио руку своју, те би га ухватио и пољубио.

15:6 Тако чињаше Авесалом са сваким Израиљцем, који долажаше на суд к цару; и Авесалом примамљиваше срца људи Израиљаца.

15:7 А кад прође четрдесет година, рече Авесалом цару: да отидем у Хеврон да извршим завјет који сам завјетовао Господу.

15:8 Јер кад сјеђах у Гесуру у Сирији, учини завјет слуга твој рекавши: ако ме Господ одведе натраг у Јерусалим, послужићу Господу.

15:9 А цар му рече: иди с миром. И он се подиже и отиде у Хеврон.

15:10 И разасла Авесалом по свијем племенима Израиљевим уходе поручивши: кад чујете трубе да затрубе, реците: зацари се Авесалом у Хеврону.

15:11 А с Авесаломом отиде двјеста људи из Јерусалима позванијех; али отидоше у простоти својој не знајући ништа.

15:12 А Авесалом посла и по Ахитофела Гилоњанина, савјетника Давидова, да дође из града својега Гилона, кад приношаше жртве. И буна поста јака, и народ се све више стјецаше к Авесалому.

15:13 Тада дође гласник к Давиду и рече: срце Израиљу приста за Авесаломом.

15:14 А Давид рече свијем слугама својим које бијаху с њим у Јерусалиму: устајте, да бјежимо; иначе нећемо утећи од Авесалома; брже похитајте, да не похита он и не стигне нас и обори на нас зло, и града не окрене под мач.

15:15 А слуге цареве рекоше цару: што је год воља цару господару нашему, ево слуга твојих.

15:16 И отиде цар пјешице и сав дом његов; само десет жена иноча остави цар да му чувају кућу.

15:17 И када отиде цар и сав народ пјешице, уставише се на једном мјесту подалеко.

15:18 А све слуге његове иђаху уза њ, и сви Херетеји и сви Фелетеји; и сви Гетеји, шест стотина људи, који бијаху дошли пјешке из Гата, иђаху пред царем.

15:19 И рече цар Итају Гетејину: што и ти идеш с нама? Врати се и остани код цара; јер си странац и опет ћеш отићи у своје мјесто.

15:20 Јуче си дошао, па зар данас да те крећем да се потуцаш с нама? Ја ћу ићи куда могу, а ти се врати и одведи натраг браћу своју. Нека милост и вјера буде с тобом.

15:21 А Итај одговори цару и рече: тако жив да је Господ и тако да је жив цар господар мој, гдје буде цар господар мој, било на смрт или на живот, ондје ће бити и слуга твој.

15:22 Тада рече Давид Итају: а ти ходи. И тако пође Итај Гетејин са свијем људима својим и свом дјецом што бијаху с њим.

15:23 И сва земља плакаше иза гласа и сав народ прелажаше. И тако цар пријеђе преко потока Кедрона, и сав народ пријеђе идући к пустињи.

15:24 А гле и Садок бијаше ондје и сви Левити с њим носећи ковчег завјета Божијега; и спустише ковчег Божји, а пође и Авијатар, докле сав народ изиде из града.

15:25 И рече цар Садоку: носи ковчег Божји натраг у град; ако нађем милост пред Господом, он ће ме довести натраг, и даће ми да опет видим њега и дом његов.

15:26 Ако ли овако рече: нијеси ми мио; ево ме, нека учини са мном што му буде воља.

15:27 Још рече цар Садоку свештенику: нијеси ли ти видјелац? врати се у град с миром, и Ахимас син твој и Јонатан син Авијатаров, два сина ваша с вама.

15:28 Видите, ја ћу се забавити у пољу у пустињи докле не дође од вас гласник да ми јави.

15:29 И тако Садок и Авијатар однесоше ковчег Божји натраг у Јерусалим, и осташе ондје.

15:30 А Давид иђаше уз гору Маслинску, и идући плакаше, и покривене главе и бос иђаше; тако и сав народ, који бјеше с њим, сваки покривене главе иђаше, и идући плакаше.

15:31 Тада јавише Давиду и рекоше му: Ахитофел је међу онима који се побунише с Авесаломом. А Давид рече: разбиј намјеру Ахитофелову, Господе!

15:32 И кад Давид дође наврх горе, гдје се шћаше поклонити Богу, гле, срете га Хусај Архијанин раздрте хаљине и главе посуте прахом.

15:33 И рече му Давид: ако пођеш са мном бићеш ми на теготу.

15:34 Али да се вратиш у град и речеш Авесалому: бићу твој слуга царе! био сам дуго слуга твоме оцу, а сада ћу тако бити теби слуга; разбићеш ми намјеру Ахитофелову.

15:35 И свештеници Садок и Авијатар неће ли бити с тобом? Што год чујеш из куће цареве, докажи Садоку и Авијатару свештеницима.

15:36 Ето, ондје су с њима два сина њихова, Ахимас Садоков и Јонатан Авијатаров, по њима ми јављајте што год дочујете.

15:37 И отиде у град Хусај пријатељ Давидов, и Авесалом дође у Јерусалим.

16:1 А кад Давид пријеђе мало преко врха, гле, Сива, Мефивостејев, срете га, са два магарца натоварена, на којима бјеше двјеста хљебова и сто гроздова сухих и сто груда смокава и мијех вина.

16:2 И рече цар Сиви: шта ће ти то? А Сива му рече: магарци су за чељад цареву, да јашу, а хљебови и воће да једу момци, а вино да пије ко се умори у пустињи.

16:3 А цар му рече: а гдје је син твога господара? Рече Сива цару: ено га, остао је у Јерусалиму, јер рече: данас ће ми дом Израиљев вратити царство оца мојега.

16:4 Тада рече цар Сиви: ево, твоје је све што је било Мефивостејево. А Сива рече: клањам ти се, да нађем милост пред тобом, царе господару!

16:5 И дође цар Давид до Ваурима; а гле, изиде оданде један од рода дома Саулова, по имену Симеј, син Гирин, и идући псоваше.

16:6 И бацаше се камењем на Давида и на слуге цара Давида, којему и с десне и с лијеве стране бијаше сав народ и сви јунаци.

16:7 А Симеј овако говораше псујући: одлази, одлази, крвопијо и зликовче!

16:8 Обрати Господ на тебе све крви дома Саулова, на чије си се мјесто зацарио, и предаде Господ царство у руке Авесалому сину твојему; ето те сада у твом злу, јер си крвопија.

16:9 Тада рече цару Ависај син Серујин: зашто да псује овај мртви пас цара господара мојега? Идем да му скинем главу.

16:10 Али цар рече: шта је вама до мене, синови Серујини? нека псује; јер му је Господ рекао: псуј Давида. Па ко смије казати: зашто тако чиниш?

16:11 Још рече Давид Ависају и свијем слугама својим: ето, мој син, који је изашао од бедара мојих, тражи душу моју, а како неће овај син Венијаминов? Оставите га нека псује, јер му је Господ заповједио.

16:12 Да ако Господ погледа на невољу моју, и врати ми Господ добро за псовку његову данашњу.

16:13 И тако Давид са својим људима иђаше својим путем; а Симеј иђаше покрај горе према њему једнако псујући и бацајући се камењем на њ, и подижући прах.

16:14 И дође цар и сав народ што бијаше с њим, уморни, и одморише се ондје.

16:15 А Авесалом и сав народ Израиљев дођоше у Јерусалим, и Ахитофел с њим.

16:16 А кад Хусај Архијанин пријатељ Давидов дође к Авесалому, рече Хусај Авесалому: да живи цар! да живи цар!

16:17 А Авесалом рече Хусају: така ли је љубав твоја према пријатељу твојему? зашто нијеси отишао с пријатељем својим?

16:18 А Хусај рече Авесалому: не; него кога је изабрао Господ и овај народ и сви Израиљци, његов ћу бити и код њега ћу остати.

16:19 Сврх тога, коме бих служио? еда ли не сину његову? како сам служио оцу твојему, тако ћу и теби.

16:20 А Авесалом рече Ахитофелу: свјетуј шта ћемо чинити.

16:21 А Ахитофел рече Авесалому: лези с иночама оца својега, које је оставио да му чувају кућу, па кад чује сав Израиљ како си се омразио с оцем својим, осилиће рука свјема који су с тобом.

16:22 Тада разапеше Авесалому шатор на крову, и Авесалом леже с иночама оца својега на видику свјему Израиљу.

16:23 И свјет који даваше Ахитофел у оно вријеме бијаше као да би ко Бога упитао; таки бијаше сваки свјет Ахитофелов и у Давида и у Авесалома.

Јн 19:12–30

12 Од тада гледаше Пилат да га пусти. Али Јевреји викаху говорећи: ако овога пустиш нијеси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару.

13 Пилат дакле чувши ову ријеч изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу на мјесту које се зове Калдрма а Јеврејски Гавата.

14 А бјеше петак уочи пасхе око шестога сахата; и Пилат рече Јеврејима: ево цар ваш.

15 А они викаху: узми, узми, распни га. Пилат им рече: зар цара вашега да разапнем? Одговорише главари свештенички: ми немамо цара осим ћесара.

16 Тада им га дакле предаде да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше.

17 И носећи крст свој изиђе на мјесто које се зове Коштурница а Јеврејски Голгота.

18 Ондје га разапеше, и с њим другу двојицу с једне и с друге стране, а Исуса у сриједи.

19 Пилат пак написа и натис и метну на крст; и бјеше написано: Исус Назарећанин цар Јудејски.

20 И онај натпис читаше многи од Јевреја; јер мјесто бјеше близу града гдје разапеше Исуса; и бјеше написано Јеврејски, Грчки, Латински.

21 А Јеврејски главари свештенички говораху Пилату: не пиши: цар Јудејски, него да сам рече: ја сам цар Јудејски.

22 Пилат одговори: што писах писах.

23 А војници кад разапеше Исуса узеше његове хаљине и начинише четири дијела, свакоме војнику по дијел, и доламу; а долама не бјеше шивена него изаткана сва с врха до дна.

24 Онда рекоше међу собом: да је не деремо, него да бацамо коцке за њу коме ће допасти. Да се збуде писмо које говори: раздијелише хаљине моје међу собом, а за доламу моју бацише коцке. Војници дакле тако учинише.

25 А стајаху код крста Исусова мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина.

26 А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји рече матери својој: жено! ето ти сина!

27 Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи.

28 Потом знајући Исус да се већ све сврши, да се збуде писмо рече: жедан сам.

29 Ондје стајаше суд пун оцта; и они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше к устима његовијем.

30 А кад прими Исус оцат рече: сврши се. И преклонивши главу предаде дух.

Проп 6:1–5

1 Има зло које видјех под сунцем и често је међу људима:

2 Некоме Бог да богатство и благо и славу, те душа његова има све што год жели, али му не да Бог да то ужива, него ужива други. То је таштина и љуто зло.

3 Да би ко родио сто синова и живио много година и дани би се вијека његова веома намножили, а душа се његова не би наситила добра, те ни погреба не би имао, кажем да је боље недоношче од њега.

4 Јер узалуд дође и у таму отиде и име му је тамом покривено;

5 Ни сунца не видје, нити што позна, а почива боље него онај.