Дан 259 од 365

Ис 14:1–17:14

14:1 Јер ће се смиловати Господ на Јакова, и опет ће изабрати Израиља, и намјестиће их у земљи њиховој, и прилијепиће се к њима дошљаци и придружиће се дому Јаковљеву.

14:2 Јер ће их узети народи и одвести на мјесто њихово, и наслиједиће их Израиљци у земљи Господњој да им буду слуге и слушкиње, и заробиће оне који их бјеху заробили, и биће господари својим насилницима.

14:3 И кад те смири Господ од труда твојега и муке и од љутога ропства у ком си робовао,

14:4 Тада ћеш изводити ову причу о цару Вавилонском и рећи ћеш: како неста настојника, неста данка?

14:5 Сломи Господ штап безбожницима, палицу владаоцима,

14:6 Која је љуто била народе без престанка, и гњевно владала над народима, и гонила немилице.

14:7 Сва земља почива и мирна је; пјевају иза гласа.

14:8 Веселе се с тебе и јеле и кедри Ливански говорећи: откако си пао, не долази нико да нас сијече.

14:9 Пакао доље усколеба се тебе ради да те срете кад дођеш, пробуди ти мртваце и све кнезове земаљске, диже с пријестола њиховијех све цареве народне.

14:10 Сви ће проговорити и рећи теби: и ти ли си изнемогао као ми? изједначио се с нама?

14:11 Спусти се у пакао понос твој, звека псалтира твојих; прострти су пода те мољци, а црви су ти покривач.

14:12 Како паде с неба, звијездо данице, кћери зорина? како се обори на земљу који си газио народе?

14:13 А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној;

14:14 Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим.

14:15 А ти се у пакао сврже, у дубину гробну.

14:16 Који те виде погледаће на те, и гледаће те говорећи: то ли је онај који је тресао земљу, који је дрмао царства,

14:17 Који је васиљену обраћао у пустињу, и градове њезине раскопавао? робље своје није отпуштао кући?

14:18 Сви цареви народни, свиколики, леже славно, сваки у својој кући.

14:19 А ти се избаци из гроба својега, као гадна грана, као хаљина побијенијех, мачем прободенијех, који слазе у јаму камену, као погажен стрв.

14:20 Нећеш се здружити с њима погребом, јер си земљу своју затро, народ си свој убио; неће се спомињати сјеме зликовачко док је вијека.

14:21 Приправите покољ синовима његовијем за безакоње отаца њиховијех да се не подигну и не наслиједе земље и не напуне васиљене градовима.

14:22 Јер ћу устати на њих, говори Господ над војскама, и затрћу име Вавилону и остатак, и сина и унука, говори Господ.

14:23 И начинићу од њега стан ћуковима и језера водена, и омешћу га метлом погибли, говори Господ над војскама.

14:24 Закле се Господ над војскама говорећи: доиста, биће како сам смислио, и како сам наумио извршиће се.

14:25 Потрћу Асирца у земљи својој, на горама својим изгазићу га; тада ће се скинути с њих јарам његов, и бреме његово с плећа њиховијех скинуће се.

14:26 То је намишљено свој земљи, и то је рука подигнута на све народе.

14:27 Јер је Господ над војскама наумио, ко ће разбити? и његову руку подигнуту ко ће одвратити?

14:28 Године које умрије цар Ахаз би објављено ово бреме:

14:29 Немој се радовати, земљо Филистејска сваколика, што се сломи прут онога који те је био; јер ће из коријена змијињега никнути змија василинска, и плод ће му бити змај огњени крилати.

14:30 И првенци сиромашки нахраниће се, и убоги ће почивати без страха; а твој ћу коријен уморити глађу, и остатак твој он ће побити.

14:31 Ридајте, врата; вичи, граде; растопила си се, сва земљо Филистијска, јер са сјевера иде дим и нико се неће осамити у зборовима његовијем.

14:32 И шта ће се одговорити посланицима народнијем? Да је Господ основао Сион и да ће у њ утјецати невољници народа његова.

15:1 Бреме Моаву. Да, обноћ се раскопа Ар Моавски и пропаде; да, обноћ се раскопа Кир Моавски и пропаде.

15:2 Отиде у дом и у Девон, на висине, да плаче: Моав ће ридати за Невоном и за Медевом, све ће му главе бити ћелаве, свака брада оскубена.

15:3 По улицама ће његовијем припасивати костријет, на крововима његовијем и на улицама његовијем све ће ридати сузе лијући.

15:4 И викаће Есевон и Елеала, до Јасе чуће им се глас; и војници ће Моавски викати, душа ће се у сваком узмучити.

15:5 Срце моје вапије за Моавом; бјегунци његови побјегоше дори до Сигора као јуница трећакиња; јер ће се ићи уз брдо Луитско плачући, и путем Оронаимским разлијегаће ће се јаук.

15:6 Јер ће нестати вода Нимримских, јер ће посахнути биље, нестаће траве, зелени неће бити.

15:7 И зато што су остављали и што су чували однијеће се на поток Арапски.

15:8 Јер ће вика ићи око међа Моавских, до Еглаима јаук њихов, и до Вир-Елима јаук њихов.

15:9 Јер ће се вода Димонска напунити крви; и још ћу дометнути Димону, на бјегунце Моавске и на остатак земаљски послаћу лавове.

16:1 Шаљите јагањце господару земаљском, од Селе до пустиње, ка гори кћери Сионске.

16:2 Јер ће бити кћери Моавске на бродовима Арнонским као птица која лута, отјерана с гнијезда.

16:3 Учини вијеће, народе, начини сјен у подне као ноћ, заклони изагнане, немој издати бјегунаца.

16:4 Нека код тебе бораве изгнани моји, Моаве; буди им заклон од пустошника; јер ће нестати насилника, престаће пустошење, истријебиће се са земље који газе друге.

16:5 И утврдиће се пријесто милошћу, и на њему ће сједјети једнако у шатору Давидову који ће судити и тражити што је право и бити брз да чини правду.

16:6 Чусмо за охолост Моава врло поноситога, за понос његов и охолост и обијест његову; лажи његове неће бити тврде.

16:7 Зато ће ридати Моавац над Моавцем, сви ће ридати; над темељима Кир-Аресетским уздисаћете јер су разваљени.

16:8 И поља Есевонска посушише се и чокот Сивамски; господа народна потрше красне лозе његове, које досезаху до Јазира и вијаху се по пустињи; одводе његове пружаху се и прелажаху преко мора.

16:9 Зато ћу плакати плачем Јазирским за чокотом Сивамским; заљеваћу те сузама својим, Есевоне и Елеало, јер пјесма о љетини твојој и о жетви твојој паде.

16:10 И неста радости и весеља с поља роднога, у виноградима се не пјева ни подвикује, вина у кацама не гази газилац; учиних крај пјесмама.

16:11 Зато утроба моја јечи као гусле за Моавом, и срце моје за Кир-Ересом.

16:12 И кад се види да се уморио Моав на висини својој, ући ће у светињу своју да се помоли; али ништа неће свршити.

16:13 Ово је ријеч што рече Господ за Моава давно.

16:14 А сада вели Господ говорећи: до три године, као што су године најамничке, олошаће слава Моавова са свијем мноштвом његовијем, и што остане биће врло мало и нејако.

17:1 Бреме Дамаску. Гле, Дамаск ће се укинути да не буде више град, него ће бити гомила развалина.

17:2 Градови Ароирски биће остављени, биће за стада, те ће у њима почивати, и нико их неће плашити.

17:3 Нестаће градова Јефремовијех и царства у Дамаску и остатку Сирском, биће као слава синова Израиљевијех, вели Господ над војскама.

17:4 И у тај ће дан истанчати слава Јаковљева, и дебело тијело његово омршаће.

17:5 Јер ће бити као кад жетелац сабира жито и руком жање класје, и биће као кад се купи класје у долини Рафајској.

17:6 Али ће се оставити у њој пабирци као кад се отресе маслина, па двије три остану у врху, и четири пет на роднијем гранама, вели Господ Бог Израиљев.

17:7 У то ће вријеме човјек погледати на творца својега, и очи његове гледаће на свеца Израиљева;

17:8 А неће погледати на олтаре, дјело руку својих, нити ће гледати на оно што су начинили прсти његови, ни на лугове ни на ликове сунчане.

17:9 У то ће вријеме тврди градови његови бити као остављен грм и огранак, јер ће се оставити ради синова Израиљевијех, и биће пустош.

17:10 Јер си заборавио Бога спасења својега, и нијеси се сјећао стијене силе своје; зато сади красне садове и лозу страну пресађуј;

17:11 Дању ради да узрасте што посадиш, и јутром гледај да ти сјеме никне; али кад дође до брања разграбиће се, и остаће ти љута жалост.

17:12 Тешко мноштву великих народа, што буче као што буче мора, и узаврелијем народима, којих стоји врева као силнијех вода;

17:13 Врева стоји народа као великих вода; али ће повикати на њих, и они ће побјећи далеко, и биће гоњени као пљева по брдима од вјетра и као прах од вихора.

17:14 Увече ето страха, и прије него сване нема никога. То је дио онијех који нас газе, и нашљедство онијех који отимљу од нас.

1 Кор 3:1–23

1 И ја, браћо, не могох с вама говорити као с духовнима него као с тјелеснима, као с малом дјецом у Христу.

2 Млијеком вас напојих а не јелом, јер још не могасте, и ни сад још не можете,

3 Јер сте још тјелесни. Јер гдје су међу вама зависти и свађе и неслоге, нијесте ли тјелесни, и не живите ли по човјеку?

4 Јер кад говори ко: ја сам Павлов; а други: ја сам Аполов; нијесте ли тјелесни?

5 Ко је дакле Павле а ко ли Аполо до само слуге кроз које вјеровасте, као што и свакоме Господ даде?

6 Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте.

7 Тако нити је онај што који сади, ни онај који заљева, него Бог који даје те расте.

8 А онај који сади и који заљева једнаки су; и сваки ће примити своју плату по својему труду.

9 Јер ми смо Богу помагачи, а ви сте Божија њива, Божија грађевина.

10 По благодати Божијој која ми је дана ја као премудри неимар поставих темељ, а други зида у висину; али сваки нека гледа како зида.

11 Јер темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос.

12 Ако ли ко зида на овоме темељу, злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу,

13 Свакога ће дјело изићи на видјело; јер ће дан показати, јер ће се огњем открити, и свако дјело показаће огањ као што јест.

14 И ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату.

15 А чије дјело изгори, отићи ће у штету: а сам ће се спасти тако као кроз огањ.

16 Не знате ли да сте ви црква Божија, и Дух Божиј живи у вама?

17 Ако поквари ко цркву Божију, поквариће њега Бог: јер је црква Божија света, а то сте ви.

18 Нико нека се не вара: ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар.

19 Јер је премудрост овога свијета лудост пред Богом, јер је писано: хвата премудре у њихову лукавству.

20 И опет: Господ зна помисли мудријех да су ништа.

21 Зато нико да се не хвали човјеком, јер је све ваше.

22 Био Павле, или Аполо, или Кифа, или свијет, или живот или смрт, или садашње, или будуће: све је ваше; А ви сте Христови а Христос Божиј.

Јов 13:20–28

20 Само двоје немој ми учинити, па се нећу крити од лица твојега.

21 Уклони руку своју од мене, и страх твој да ме не страши.

22 Потом зови ме, и ја ћу одговарати; или ја да говорим, а ти ми одговарај.

23 Колико је безакоња и гријеха мојих? покажи ми пријеступ мој и гријех мој.

24 Зашто скриваш лице своје и држиш ме за непријатеља својега?

25 Хоћеш ли скршити лист који носи вјетар или ћеш гонити суху сламку,

26 Кад ми пишеш грчине, и дајеш ми у нашљедство гријехе младости моје,

27 И мећеш ноге моје у кладе, и пазиш на све стазе моје и идеш за мном устопце?

28 А он се распада као трулина, као хаљина коју једе мољац.