Дан 31 од 365

2 Мој 9:1–35

1 Тада рече Господ Мојсију: иди к Фараону, и реци му: овако вели Господ Бог Јеврејски: пусти народ мој да ми послужи;

2 Ако ли их не пустиш него их још станеш задржавати,

3 Ево, рука Господња доћи ће на стоку твоју у пољу, на коње, на магарце, на камиле, на волове и на овце, с помором врло великим.

4 А одвојиће Господ стоку Израиљску од стоке Мисирске; те од свега што је синова Израиљевијех неће погинути ништа.

5 И поставио је Господ рок рекавши: сјутра ће то учинити на земљи Господ.

6 И Господ учини то сјутрадан, и сва стока Мисирска угину; а од стоке синова Израиљевијех не угину ниједно.

7 И посла Фараон да виде, и гле, од стоке Израиљске не угину ниједно; ипак отврдну срце Фараону, и не пусти народа.

8 Тада рече Господ Мојсију и Арону: узмите пепела из пећи пуне прегршти, и Мојсије нека га баци у небо пред Фараоном;

9 И постаће прах по свој земљи Мисирској, а од њега ће постати красте пуне гноја и на људима и на стоци по свој земљи Мисирској.

10 И узеше пепела из пећи, и стадоше пред Фараона, и баци га Мојсије у небо, и посташе красте пуне гноја по људима и по стоци.

11 И врачари не могоше стајати пред Мојсијем од краста; јер бијаху красте и на врачарима и на свијем Мисирцима.

12 И Господ учини те отврдну срце Фараоново, и не послуша их, као што бјеше казао Господ Мојсију.

13 Послије рече Господ Мојсију: устани рано и изађи пред Фараона, и реци му: овако вели Господ Бог Јеврејски: пусти народ мој да ми послужи.

14 Јер ћу сада пустити сва зла своја на срце твоје и на слуге твоје и на народ твој, да знаш да нико није као ја на цијелој земљи.

15 Јер сада кад пружих руку своју, могах и тебе и народ твој ударити помором, па те не би више било на земљи;

16 Али те оставих да покажем на теби силу своју, и да се приповиједа име моје по свој земљи.

17 И ти се још подижеш на мој народ, и нећеш да га пустиш?

18 Ево, сјутра ћу у ово доба пустити град врло велик, какога није било у Мисиру откако је постао па досада.

19 Зато сада пошљи, те скупи стоку своју и што год имаш у пољу, јер ће пасти град на све људе и на стоку што се затече у пољу и не буде скупљено у кућу, и изгинуће.

20 Који се год између слуга Фараоновијех побоја ријечи Господње, он брже скупи слуге своје и стоку своју у кућу;

21 А који не мараше за ријеч Господњу, он остави слуге своје и стоку своју у пољу.

22 И Господ рече Мојсију: пружи руку своју к небу, нека удари град по свој земљи Мисирској, на људе и на стоку и на све биље по пољу у земљи Мисирској.

23 И Мојсије пружи штап свој к небу, и Господ пусти громове и град, да огањ скакаше на земљу. И тако Господ учини, те паде град на земљу Мисирску.

24 А бјеше град и огањ смијешан с градом силан веома, какога не бјеше у свој земљи Мисирској откако је људи у њој.

25 И поби град по свој земљи Мисирској што год бјеше у пољу од човјека до живинчета; и све биље у пољу потр град, и сва дрвета у пољу поломи.

26 Само у земљи Гесемској, гдје бијаху синови Израиљеви, не бјеше града.

27 Тада посла Фараон, те дозва Мојсија и Арона, и рече им: сада згријеших; Господ је праведан, а ја и мој народ јесмо безбожници.

28 Молите се Господу, јер је доста, нека престану громови Божји и град, па ћу вас пустити, и више вас неће нико устављати.

29 А Мојсије му рече: кад изађем иза града, раширићу руке своје ка Господу, а громови ће престати и града неће више бити, да знаш да је Господња земља.

30 А ти и слуге твоје знам да се још нећете бојати Господа Бога.

31 И пропаде лан и јечам, јер јечам бјеше класао, а лан се главичио.

32 А пшеница и крупник не пропаде, јер бјеше позно жито.

33 И Мојсије отишав од Фараона иза града рашири руке своје ка Господу, и престаше громови и град, и дажд не падаше на земљу.

34 Али Фараон видјев гдје преста дажд и град и громови, стаде опет гријешити, и срце му отврдну и њему и слугама његовијем.

35 Отврдну срце Фараону, те не пусти синова Израиљевијех, као што бјеше казао Господ преко Мојсија.

Мт 20:20–34

20 Тада приступи к њему мати синова Зеведејевијех са својијем синовима клањајући му се и молећи га за нешто.

21 А он јој рече: шта хоћеш? Рече му: заповједи да сједу ова моја два сина, један с десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему.

22 А Исус одговарајући рече: не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ћу ја пити, и крстити се крштењем којијем се ја крстим? Рекоше му: можемо.

23 И рече им: чашу дакле моју испићете, и крстићете се крштењем којијем се ја крстим; али да сједете с десне стране мени и с лијеве, не могу ја дати, него коме је уготовио отац мој.

24 И кад чуше осталијех десет ученика, расрдише се на та два брата.

25 А Исус дозвавши их рече: знајте да кнезови народни заповиједају народу, и поглавари управљају њим.

26 Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи.

27 И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга.

28 Као што ни син човјечиј није дошао да му служе, него да служи и да душу своју у откуп да за многе.

29 И кад је излазио из Јерихона за њим иде народ многи.

30 И гле, два слијепца сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази повикаше говорећи: помилуј нас Господе, сине Давидов!

31 А народ пријећаше им да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: помилуј нас Господе, сине Давидов!

32 И уставивши се Исус дозва их, и рече: шта хоћете да вам учиним?

33 Рекоше му: Господе, да се отворе очи наше.

34 И смилова се Исус, и дохвати се очију њиховијех, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим.

Приче 8:1–9

1 Не виче ли мудрост? и разум не пушта ли глас свој?

2 Наврх висина, на путу, на распутицама стоји,

3 Код врата, на уласку у град, гдје се отворају врата, виче:

4 Вас вичем, о људи, и глас свој обраћам к синовима људским.

5 Научите се луди мудрости, и безумни оразумите се.

6 Слушајте, јер ћу говорити велике ствари, и усне моје отворајући се казиваће што је право.

7 Јер уста моја говоре истину, и мрска је уснама мојим безбожност.

8 Праве су све ријечи уста мојих, ништа нема у њима криво ни изопачено.

9 Све су обичне разумному и праве су онима који налазе знање.