Дан 4 од 365

1 Мој 8:1–10:32

8:1 А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.

8:2 И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.

8:3 И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;

8:4 Те се устави ковчег седмога мјесеца дана седамнаестога на планини Арарату.

8:5 И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјесеца показаше се врхови од брда.

8:6 А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;

8:7 И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.

8:8 Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.

8:9 А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.

8:10 И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.

8:11 И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.

8:12 Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.

8:13 Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.

8:14 А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.

8:15 Тада рече Бог Ноју говорећи:

8:16 Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;

8:17 Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.

8:18 И изиде Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.

8:19 Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.

8:20 И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице.

8:21 И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.

8:22 Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.

9:1 И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им; рађајте се и множите се и напуните земљу;

9:2 И све звијери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се боје и страше; све је предано у ваше руке.

9:3 Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву.

9:4 Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв.

9:5 Јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати; од сваке ћу је звијери искати; из руке самога човјека, из руке свакога брата његова искаћу душу човјечију.

9:6 Ко пролије крв човјечију, његову ће крв пролити човјек; јер је Бог по својему обличју створио човјека.

9:7 Рађајте се дакле и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој.

9:8 И рече Бог Ноју и синовима његовијем с њим, говорећи:

9:9 А ја ево постављам завјет свој с вама и с вашим сјеменом након вас,

9:10 И са свијем животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свега звијерја земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из ковчега, и са свијем звијерјем земаљским.

9:11 Постављам завјет свој с вама, те отселе неће ниједно тијело погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу.

9:12 И рече Бог: ево знак завјета који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до вијека:

9:13 Метнуо сам дугу своју у облаке, да буде знак завјета између мене и земље.

9:14 Па кад облаке навучем на земљу, видјеће се дуга у облацима,

9:15 И опоменућу се завјета својега који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком тијелу, и неће више бити од воде потопа да затре свако тијело.

9:16 Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати, и опоменућу се вјечнога завјета између Бога и сваке душе живе у сваком тијелу које је на земљи.

9:17 И рече Бог Ноју: то је знак завјета који сам учинио између себе и свакога тијела на земљи.

9:18 А бијаху синови Нојеви који изидоше из ковчега: Сим и Хам и Јафет; а Хам је отац Хананцима.

9:19 То су три сина Нојева, и од њих се насели сва земља.

9:20 А Ноје поче радити земљу, и посади виноград.

9:21 И напив се вина опи се, и откри се насред шатора својега.

9:22 А Хам, отац Хананцима, видје голотињу оца својега, и каза обојици браће своје на пољу.

9:23 А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца својега, лицем натраг окренувши се да не виде голотиње оца својега.

9:24 А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син,

9:25 И рече: проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!

9:26 И још рече: благословен да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга!

9:27 Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем, а Ханан да им буде слуга!

9:28 И поживје Ноје послије потопа триста и педесет година.

9:29 А свега поживје Ноје девет стотина и педесет година; и умрије.

10:1 А ово су племена синова Нојевијех, Сима, Хама и Јафета, којима се родише синови послије потопа.

10:2 Синови Јафетови: Гомер и Магог и Мадај и Јаван и Товел и Месех и Тирас.

10:3 А синови Гамерови: Асхенас и Рифат и Тогарма.

10:4 А синови Јаванови: Елиса и Тарсис, Китим и Доданим.

10:5 Од њих се раздијелише острва народна на земљама својим, свако по језику својему и по породицама својим, у народима својим.

10:6 А синови Хамови: Хус и Месраин, Фуд и Ханан.

10:7 А синови Хусови: Сава и Евила и Савата и Регма и Саватака. А синови Регмини: Сава и Дадан.

10:8 Хус роди и Неврода; а он први би силан на земљи;

10:9 Бјеше добар ловац пред Господом; зато се каже: добар ловац пред Господом као Неврод.

10:10 А почетак царству његову бјеше Вавилон и Орех и Архад и Халани у земљи Сенару.

10:11 Из те земље изађе Асур, и сазида Ниневију и Ровот град и Халах,

10:12 И Дасем између Ниневије и Халаха; то је град велик.

10:13 А Месраин роди Лудеје и Енемеје и Лавеје и Нефталеје,

10:14 И Патросеје и Хасмеје, одакле изађоше Филистеји и Гафтореји.

10:15 А Ханан роди Сидона, првенца својега, и Хета,

10:16 И Јевусеја и Амореја и Гергесеја,

10:17 И Евеја и Арукеја и Асенеја,

10:18 И Арадеја и Самареја и Аматеја. А послије се расијаше племена Хананејска.

10:19 И бјеху међе Хананејске од Сидона идући на Герар па до Газе, и идући на Содом и Гомор и Адаму и Севојим па до Даса.

10:20 То су синови Хамови по породицама својим и по језицима својим, у земљама својим и у народима својим.

10:21 И Симу родише се синови, најстаријему брату Јафетову, оцу свијех синова Еверовијех.

10:22 Синови Симови бјеху: Елам и Асур и Арфаксад и Луд и Арам.

10:23 А синови Арамови: Уз и Ул и Гатер и Мас.

10:24 А арфаксад роди Салу, а Сала роди Евера.

10:25 А Еверу се родише два сина: једном бјеше име Фалек, јер се у његово вријеме раздијели земља, а брату његову име Јектан.

10:26 А Јектан роди Елмодада и Салета и Сармота и Јараха,

10:27 И Одора и Евила и Деклу,

10:28 И Евала и Авимаила и Саву,

10:29 И Уфира и Евилу и Јовава; ти сви бјеху синови Јектанови.

10:30 И живљаху од Масе, како се иде на Сафир до гора источнијех.

10:31 То су синови Симови по породицама својим и по језицима својим, у земљама својим и у народима својим;

10:32 То су породице синова Нојевијех по племенима својим, у народима својим; и од њих се раздијелише народи по земљи послије потопа.

Мт 4:1–25

1 Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша.

2 И постивши се дана четрдесет и ноћи четрдесет, напошљетку огладње.

3 И приступи к њему кушач и рече: ако си син Божиј, реци да камење ово хљебови постану.

4 А он одговори и рече: писано је: не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих.

5 Тада одведе га ђаво у свети град и постави га наврх цркве;

6 Па му рече: ако си син Божиј, скочи доље, јер у писму стоји да ће анђелима својијем заповједити за тебе, и узеће те на руке, да гдје не запнеш за камен ногом својом.

7 А Исус рече њему: али и то стоји написано: немој кушати Господа Бога својега.

8 Опет га узе ђаво и одведе га на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову;

9 И рече му: све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.

10 Тада рече њему Исус: иди од мене, сотоно; јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему једино служи.

11 Тада остави га ђаво, и гле, анђели приступише и служаху му.

12 А кад чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју.

13 И оставивши Назарет дође и намјести се у Капернауму приморскоме на међи Завулоновој и Нефталимовој.

14 Да се збуде што је рекао Исаија пророк говорећи:

15 Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка.

16 Људи који сједе у тами, видјеше видјело велико, и онима што сједе на страни и у сјену смртноме, засвијетли видјело.

17 Отада поче Исус учити и говорити: покајте се, јер се приближи царство небеско.

18 И идући покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, који се зове Петар, и Андрију брата његова, гдје мећу мреже у море, јер бијаху рибари.

19 И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људскијем.

20 А они тај час оставише мреже и за њим отидоше.

21 И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Заведејева, и Јована брата његова, у лађи са Заведејем оцем њиховијем гдје крпе мреже своје, и позва их.

22 А они тај час оставише лађу и оца својега и за њим отидоше.

23 И прохођаше по свој Галилеји Исус учећи по зборницама њиховијем, и проповиједајући јеванђеље о царству, и исцијељујући сваку болест и сваку немоћ по људима.

24 И отиде глас о њему по свој Сирији и приведоше му све болесне од различнијех болести и с различнијем мукама, и бијесне, и мјесечњаке, и узете, и исцијели их.

25 И за њим иђаше народа много из Галилеје, и из Десет Градова, и из Јерусалима, и Јудеје, и испреко Јордана.

Приче 1:10–23

10 Сине мој, ако би те мамили грјешници, не пристај;

11 Ако би рекли: ходи с нама да вребамо крв, да засједамо правоме ни за што;

12 Прождријећемо их као гроб живе, и свеколике као оне који слазе у јаму;

13 Свакојакога блага добићемо, напунићемо куће своје плијена;

14 Бацаћеш ждријеб свој с нама; један ће нам тоболац бити свјема;

15 Сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове.

16 Јер ногама својим трче на зло и хите да прољевају крв.

17 Јер се узалуд разапиње мрежа на очи свакој птици;

18 А они вребају своју крв и засједају својој души.

19 Таки су путови свијех лакомијех на добитак, који узима душу својим господарима.

20 Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој;

21 У највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје бесједе:

22 Луди, докле ћете љубити лудост? и потсмјевачима докле ће бити мио потсмијех? и безумни докле ће мрзити на знање?

23 Обратите се на карање моје; ево, изасућу вам дух свој, казаћу вам ријечи своје.