Дан 74 од 365

4 Мој 12:16–14:45

13:1 А потом пође народ од Асирота, и стадоше у пустињи Фаранској.

13:2 И Господ рече Мојсију говорећи:

13:3 Пошљи људе да уходе земљу Хананску, коју ћу дати синовима Израиљевијем; по једнога човјека од свакога племена отаца њиховијех пошљите, све главаре између њих.

13:4 И посла их Мојсије из пустиње Фаранске по заповијести Господњој; и сви људи бјеху главари синова Израиљевијех.

13:5 А ово су им имена: од племена Рувимова Самуило син Захуров;

13:6 Од племена Симеунова Сафат син Сурин;

13:7 Од племена Јудина Халев син Јефонијин;

13:8–9 Од племена Исахарова Игал син Јосифов; Од племена Јефремова Авсије син Навин;

13:10 Од племена Венијаминова Фалтије син Рафујев;

13:11 Од племена Завулонова Гудило син Судин;

13:12 Од племена Јосифова, од племена Манасијина Гадије син Сусин;

13:13–14 Од племена Данова Амило син Гамалин; Од племена Асирова Сатур син Михаилов;

13:15 Од племена Нефталимова Навија син Савин;

13:16 Од племена Гадова Гудило син Махилов.

13:17 То су имена људима које посла Мојсије да уходе земљу. И назва Мојсије Авсија сина Навина Исус.

13:18 И шаљући их Мојсије да уходе земљу Хананску рече им: идите овуда на југ, па изидите на гору;

13:19–20 И видите земљу каква је и какав народ живи у њој, је ли јак или слаб, је ли мали или велик; И каква је земља у којој живи, је ли добра или рђава; и каква су мјеста у којима живи, еда ли под шаторима или у тврдим градовима;

13:21 И каква је сама земља, је ли родна или неродна, има ли у њој дрвета или нема; будите слободни, и узмите рода оне земље. А тада бјеше вријеме првом грожђу.

13:22 И отишавши уходише земљу од пустиње Синске до Реова како се иде у Емат.

13:23 И идоше на југ, и дођоше до Хеврона, гдје бијаху Ахиман и Сесије и Телиман, синови Енакови. А Хеврон бјеше сазидан на седам година прије Соана Мисирскога.

13:24 Потом дођоше до потока Есхола, и ондје отсјекоше лозу с гроздом једнијем, и понесоше га двојица на моци; тако и шипака и смокава.

13:25 И прозва се оно мјесто поток Есхол од грозда, који ондје отсјекоше синови Израиљеви.

13:26 И послије четрдесет дана вратише се из земље коју уходише.

13:27 И вративши се дођоше к Мојсију и Арону и ка свему збору синова Израиљевијех у пустињу Фаранску, у Кадис; и приповједише њима и свему збору ствар, и показаше им род оне земље.

13:28 И приповиједајући им рекоше: идосмо у земљу у коју си нас послао; доиста тече у њој млијеко и мед, и ево рода њезина.

13:29 Али је јак народ који живи у оној земљи, и градови су им тврди и врло велики; а видјесмо ондје и синове Енакове.

13:30 Амалик живи на јужној страни; а Хетеји и Јевусеји и Амореји живе у планини, а Хананеји живе на мору и на Јордану.

13:31–32 А Халев утишаваше народ пред Мојсијем; и говораше: хајде да идемо да је узмемо, јер је можемо покорити. Али други људи који идоше с њим говораху: не можемо ићи на онај народ, јер је јачи од нас.

13:33 И просуше зао глас о земљи коју уходише међу синовима Израиљевијем говорећи: земља коју прођосмо и уходисмо земља је која прождире своје становнике, и сав народ који видјесмо у њој јесу људи врло велики.

13:34 Видјесмо ондје и дивове, синове Енакове, рода дивовскога, и чињаше нам се да смо према њима као скакавци, таки се и њима чињасмо.

14:1 Тада се подиже сав збор и стаде викати, и народ плакаше ону ноћ.

14:2 И викаху на Мојсија и на Арона сви синови Израиљеви; и сав збор рече им: камо да смо помрли у земљи Мисирској или да помремо у овој пустињи!

14:3 Зашто нас води Господ у ту земљу да изгинемо од мача, жене наше и дјеца наша да постану робље? Није ли боље да се вратимо у Мисир?

14:4 И рекоше међу собом: да поставимо старјешину, па да се вратимо у Мисир.

14:5 Тада Мојсије и Арон падоше ничице пред свијем збором синова Израиљевијех.

14:6 А Исус син Навин и Халев син Јефонијин између онијех што уходише земљу, раздријеше хаљине своје,

14:7 И рекоше свему збору синова Израиљевијех говорећи: земља коју прођосмо и уходисмо, врло је добра земља.

14:8 Ако смо мили Господу, он ће нас одвести у ту земљу, и даће нам је; а то је земља у којој тече млијеко и мед.

14:9 Само се не одмећите Господа, и не бојте се народа оне земље; јер их можемо појести; отступио је од њих заклон њихов, а с нама је Господ, не бојте их се.

14:10 Тада рече сав збор да их побију камењем; али се показа слава Господња свијем синовима Израиљевијем у шатору од састанка.

14:11 И рече Господ Мојсију: докле ће ме вријеђати тај народ? Кад ли ће ми вјеровати послије толиких знака што сам учинио међу њима?

14:12 Ударићу га помором, и расућу га; а од тебе ћу учинити народ велик и јачи од овога.

14:13 А Мојсије рече Господу: али ће чути Мисирци, између којих си извео овај народ силом својом,

14:14 И рећи ће с људима ове земље, који су чули да си ти, Господе, био усред народа и да си се очима виђао, Господе, и облак твој да је стајао над њима, и у ступу од облака да си ишао пред њима дању и у ступу огњеном ноћу;

14:15 Па кад побијеш овај народ, све до једнога, говориће народи, који су чули приповијест о теби, говорећи:

14:16 Није могао Господ довести народа овога у земљу коју им је са заклетвом обећао, зато их поби у пустињи.

14:17 Нека се дакле прослави сила Господња, као што си рекао говорећи:

14:18 Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.

14:19 Опрости безакоње овому народу ради велике милости своје, као што си праштао народу овому од Мисира довде.

14:20 А Господ рече: праштам по ријечи твојој.

14:21 Али тако ја жив био, и тако сва земља била пуна славе Господње,

14:22 Ти људи који видјеше славу моју и знаке моје што сам учинио у Мисиру и у овој пустињи, и кушаше ме већ десет пута, и не послушаше ријечи моје,

14:23 Неће видјети земље коју са заклетвом обећах оцима њиховијем, неће видјети ни један од оних који ме увриједише.

14:24 А слугу својега Халева, у којем бјеше други дух и који се сасвијем мене држао, њега ћу одвести у земљу у коју је ишао, и сјеме ће је његово наслиједити.

14:25 Али Амалик и Хананеј сједе у долини, зато се сјутра вратите натраг, и идите у пустињу к Црвеном Мору.

14:26 Још рече Господ Мојсију и Арону говорећи:

14:27 Докле ће тај зли збор викати на ме? Чуо сам вику синова Израиљевијех, којом вичу на ме.

14:28 Кажи им: тако ја жив био, каже Господ, учинићу вам онако како сте говорили и ја чух.

14:29 У овој ће пустињи попадати мртва тјелеса ваша, и сви између вас који су избројени у свем броју вашем од двадесет година и више, који викасте на ме,

14:30 Нећете ући у земљу, за коју подигав руку своју заклех се да ћу вас населити у њој, осим Халева сина Јефонијина и Исуса сина Навина.

14:31 А дјецу вашу, за коју рекосте да ће постати робље, њих ћу одвести, и они ће познати земљу за коју ви не марите.

14:32 А ваша тјелеса мртва ће попадати у овој пустињи.

14:33 А дјеца ваша биће пастири по пустињи четрдесет година, и носиће кар за прељубе ваше, докле не испропадају тјелеса ваша у пустињи.

14:34 По броју дана, за које уходисте земљу, четрдесет дана, на сваки дан по годину, носићете гријехе своје, четрдесет година, и познаћете да сам прекинуо с вама.

14:35 Ја Господ рекох, и тако ћу учинити свему том збору злому, који се сабрао на ме: у пустињи ће пропасти и ту помријети.

14:36 А људи које бјеше послао Мојсије да уходе земљу, и који вративши се побунише сав збор да виче на њ, просувши зао глас о земљи,

14:37 Ти људи, који просуше зао глас о земљи, помријеше од помора пред Господом;

14:38 А Исус син Навин и Халев син Јефонијин осташе живи између људи који су ишли да уходе земљу.

14:39 И Мојсије каза све ове ријечи свијем синовима Израиљевијем, и народ плака веома.

14:40 А сјутрадан уставши пођоше наврх горе, и рекоше: ево нас, идемо на мјесто за које је говорио Господ, јер згријешисмо.

14:41 Али Мојсије рече: зашто преступате заповијест Господњу? Од тога неће бити ништа.

14:42 Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши.

14:43 Јер је Амалик и Хананеј тамо пред вама, и изгинућете од мача, јер одустависте Господа, па неће ни Господ бити с вама.

14:44 Али они ипак навалише да иду наврх горе; али ковчег завјета Господњега и Мојсије не изађоше из окола.

14:45 Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме.

Мк 14:44–72

44 И издајник његов даде им знак говорећи: кога ја цјеливам онај је: држите га, и водите га чувајући.

45 И дошавши одмах приступи к њему, и рече: Рави! рави! и цјелива га.

46 А они метнуше руке своје на њ и ухватише га.

47 А један од онијех што стајаху ондје извади нож те удари слугу поглавара свештеничкога, и отсијече му ухо.

48 И одговарајући Исус рече им: као на хајдука изишли сте с ножевима и с кољем да ме ухватите,

49 А сваки дан сам био код вас у цркви и учио, и не ухватисте ме. Али да се збуде писмо.

50 И оставивши га ученици сви побјегоше.

51 И за њим иђаше некакав младић огрнут платном по голу тијелу; и ухватише онога младића.

52 А он оставивши платно го побјеже од њих.

53 И доведоше Исуса к поглавару свештеничкоме, и стекоше се к њему сви главари свештенички и књижевници и старјешине.

54 И Петар иде за њим издалека до у двор поглавара свештеничкога, и сјеђаше са слугама, и гријаше се код огња.

55 А главари свештенички и сва скупштина тражаху на Исуса свједочанства да га убију; и не нађоше;

56 Јер многи свједочаху лажно на њега и свједочанства не бијаху једнака.

57 И једни уставши свједочаху на њега лажно говорећи:

58 Ми смо чули гдје он говори: ја ћу развалити ову цркву која је рукама начињена, и за три дана начинићу другу која неће бити рукама начињена.

59 И ни ово свједочанство њихово не бијаше једнако.

60 И уставши поглавар свештенички на сриједу запита Исуса говорећи: зар ништа не одговараш што ови на тебе свједоче?

61 А он мучаше и ништа не одговараше. Опет поглавар свештенички запита и рече: јеси ли ти Христос, син благословенога?

62 А Исус рече: јесам; и видјећете сина човјечијега гдје сједи с десне стране силе и иде на облацима небескијем.

63 А поглавар свештенички раздрије своје хаљине, и рече: шта нам требају више свједоци?

64 Чусте хулу на Бога; шта мислите? А они сви казаше да је заслужио смрт.

65 И почеше једни пљувати на њ, и покривати му лице, и ћушати га, и говорити му: прореци; и слуге га бијаху по образима.

66 И кад бијаше Петар доље на двору, дође једна од слушкиња поглавара свештеничкога,

67 И видјевши Петра гдје се грије погледа на њ и рече: и ти си био с Исусом Назарећанином.

68 А он се одрече говорећи: не знам нити разумијем шта ти говориш. И изиђе напоље пред двор: и пијетао запјева.

69 И опет кад га видје слушкиња, поче говорити онима што стајаху ондје: овај је од њих.

70 А он се опет одрицаше. И мало затијем опет они што стајаху ондје рекоше Петру: ваистину си од њих: јер си Галилејац, и говор ти је онакови.

71 А он се поче клети и преклињати: не знам тога човјека за кога ви говорите.

72 И други пут запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи што му рече Исус: док пијетао двапут не запјева одрећи ћеш ме се трипут. И стаде плакати.

Пс 33:1–22

1 Веселите се праведници пред Господом; праведнима доликује славити.

2 Славите Господа гуслама, ударајте му у псалтир од десет жица.

3 Пјевајте му пјесму нову, сложно ударајте подвикујући;

4 Јер је права ријеч Господња, и свако дјело његово истинито.

5 Он љуби правду и суд, доброте је Господње пуна земља.

6 Ријечју Господњом небеса се створише, и духом уста његовијех сва војска њихова.

7 Као у гомилу сабра воду морску, и пропасти метну у спреме.

8 Нек се боји Господа сва земља, и нека стрепи пред њим све што живи по васиљеној;

9 Јер он рече, и постаде; он заповједи, и показа се.

10 Господ разбија намјере незнабошцима, уништава помисли народима.

11 Намјера је Господња тврда довијека, мисли срца његова од кољена на кољено.

12 Благо народу, којему је Бог Господ, племену, које је он изабрао себи за наслијеђе.

13 С неба гледа Господ, види све синове људске;

14 С пријестола, на коме сједи, погледа на све који живе на земљи.

15 Он је створио сва срца њихова, он и зна сва дјела њихова.

16 Неће помоћи цару велика сила, неће заштитити јакога велика снага;

17 Није у коњу уздање да ће помоћи; ако му је и велика снага; неће избавити.

18 Гле, око је Господње на онима који га се боје, и на онима који чекају милост његову.

19 Он ће душу њихову избавити од смрти, и прехранити их у гладне године.

20 Душа се наша узда у Господа; он је помоћ наша и штит наш.

21 О њему се весели срце наше; јер се у свето име његово уздамо.

22 Да буде милост твоја, Господе, на нама, као што се уздамо у тебе.