Дан 76 од 365
4 Мој 16:1–17:13, Мк 15:21–47, Приче 17:16–28
Стари завет
16:1 А Кореј син Исара сина Ката сина Левијева, и Датан и Авирон синови Елијавови, и Авнан син Фалета сина Рувимова побунише се,
16:2 И усташе на Мојсија, и с њима двјеста и педесет људи између синова Израиљевијех, главара народнијех, који се сазиваху на збор и бијаху људи знатни.
16:3 И скупише се на Мојсија и на Арона, и рекоше им: доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим?
16:4 Кад то чу Мојсије, паде ничице.
16:5 Потом рече Кореју и свој дружини његовој говорећи: сјутра ће показати Господ ко је његов, и ко је свет, и кога је пустио к себи, јер кога је изабрао онога ће пустити к себи.
16:6 Ово учините: узмите кадионице, Кореј са свом дружином својом.
16:7 И метните сјутра у њих огња и метните у њих када пред Господом, и кога избере Господ онај ће бити свет. Доста нек вам је, синови Левијеви!
16:8 И рече Мојсије Кореју: чујте синови Левијеви!
16:9 Мало ли вам је што вас је Бог Израиљев одвојио од збора Израиљева пустивши вас к себи да вршите службу у шатору Господњем и да стојите пред збором и служите за њ?
16:10 Пустио је к себи тебе и сву браћу твоју, синове Левијеве, с тобом, а ви тражите још и свештенство?
16:11 Зато ти и сва дружина твоја скуписте се на Господа. Јер Арон шта је да вичете на њ?
16:12 И посла Мојсије да дозову Датана и Авирона синове Елијавове. А они одговорише: нећемо да идемо.
16:13 Мало ли је што си нас извео из земље у којој тече млијеко и мед да нас побијеш у овој пустињи, него још хоћеш да владаш над нама?
16:14 Јеси ли нас одвео у земљу гдје тече млијеко и мед? и јеси ли нам дао да имамо њива и винограда? хоћеш ли очи овим људима да ископаш? Нећемо да идемо.
16:15 Тада се расрди Мојсије врло, и рече Господу: немој погледати на дар њихов; ниједнога магарца нисам узео од њих, нити сам коме од њих учинио какога зла.
16:16 Потом рече Мојсије Кореју: ти и сви твоји станите сјутра пред Господом, ти и они и Арон.
16:17 И узмите сваки своју кадионицу, и метните у њих када, и станите пред Господом сваки са својом кадионицом, двјеста и педесет кадионица, и ти и Арон, сваки са својом кадионицом.
16:18 И узеше сваки своју кадионицу, и метнувши у њих огња метнуше у њих када, и стадоше на врата шатора од састанка с Мојсијем и Ароном.
16:19 А Кореј сабра на њих сав збор на врата шатора од састанка; тада се показа слава Господња свему збору.
16:20 И рече Господ Мојсију и Арону говорећи:
16:21 Одвојте се из тога збора, да их одмах сатрем.
16:22 А они падоше ничице и рекоше: Боже, Боже духовима и сваком тијелу! овај један згријешио, и на сав ли ћеш се збор гњевити?
16:23 Опет рече Господ Мојсију говорећи:
16:24 Реци збору и кажи: отступите од шатора Корејева и Датанова и Авиронова.
16:25 И уставши Мојсије отиде к Датану и Авирону, а за њим отидоше старјешине Израиљеве.
16:26 И рече збору говорећи: отступите од шатора тијех безбожника, и не додијевајте се ничега што је њихово, да не изгинете са свијех гријеха њиховијех.
16:27 И отступише са свијех страна од шатора Корејева и Датанова Авиронова; а Датан и Авирон изашавши стадоше сваки на врата од шатора својега са женама својим и са синовима својим и с дјецом својом.
16:28 Тада рече Мојсије: овако ћете познати да ме је Господ послао да чиним сва ова дјела, и да ништа не чиним од себе:
16:29 Ако ови помру као што мру сви људи, и ако буду покарани као што бивају покарани сви људи, није ме послао Господ;
16:30 Ако ли што ново учини Господ, и земља отвори уста своја и прождре их са свијем што је њихово, и сиђу живи у гроб, тада знајте да су ови људи увриједили Господа.
16:31 А кад изговори ријечи ове, расједе се земља под њима,
16:32 И отворивши земља уста своја прождрије их, и домове њихове и све људе Корејеве и све благо њихово.
16:33 И тако сиђоше са свијем што имаху живи у гроб, и покри их земља и неста их из збора.
16:34 А сви Израиљци који бијаху око њих побјегоше од вике њихове, јер говораху: да нас не прождре земља.
16:35 И изађе огањ од Господа, и сажеже онијех двјеста и педесет људи који принесоше кад.
16:36 Тада рече Господ Мојсију говорећи:
16:37 Кажи Елеазару сину Арона свештеника нека покупи кадионице из тога гаришта, и угљевље из њих нека разбаци, јер су свете;
16:38 Кадионице онијех који огријешише душе своје нека раскују на плоче да се окује олтар, јер кадише њима пред Господом, зато су свете, и нека буду синовима Израиљевијем знак.
16:39 И покупи Елеазар свештеник кадионице мједене, којима бјеху кадили они што изгорјеше, и расковаше их на оков олтару
16:40 За спомен синовима Израиљевијем, да не приступа нико други који није рода Аронова да кади пред Господом, да му не буде као Кореју и дружини његовој, као што му бјеше казао Господ преко Мојсија.
16:41 А сјутрадан викаше сав збор синова Израиљевијех на Мојсија и на Арона говорећи: побисте народ Господњи.
16:42 А кад се стјецаше народ на Мојсија и на Арона, погледаше на шатор од састанка, а то облак на њему, и показа се слава Господња.
16:43 И дође Мојсије и Арон пред шатор од састанка.
16:44 И рече Господ Мојсију говорећи:
16:45 Уклоните се из тога збора да их одмах потрем. А они падоше ничице.
16:46 И рече Мојсије Арону: узми кадионицу, и метни у њу огња с олтара, и метни када, и иди брже ка збору, и очисти их; јер гњев жесток изађе од Господа, и помор поче.
16:47 И узевши Арон кадионицу, као што му рече Мојсије, отрча усред збора, и гле, помор већ бјеше почео у народу; и окадив очисти народ.
16:48 И стајаше међу мртвима и живима, и устави се помор.
16:49 А онијех који помријеше од тога помора бјеше четрнаест тисућа и седам стотина, осим онијех што изгибоше с Кореја.
16:50 И врати се Арон к Мојсију на врата шатора од састанка, кад се устави помор.
17:1 Потом рече Господ Мојсију говорећи:
17:2 Реци синовима Израиљевијем, и узми од њих по једну палицу од свакога дома отаца њиховијех, од свијех кнезова њиховијех, по домовима отаца њиховијех, дванаест палица, и име свакога напиши на палици његовој.
17:3 А на палици Левијевој напиши име Ароново, јер је свака палица за једног поглавара од дома отаца њиховијех.
17:4 И остави их у шатору од састанка пред свједочанством, гдје се састајем с вама.
17:5 И кога изаберем, његова ће палица процвјетати; тако ћу утишати пред собом вику синова Израиљевијех што вичу на вас.
17:6 Кад то рече Мојсије синовима Израиљевијем, дадоше му сви кнезови њихови палице, сваки кнез по палицу од дома оца својега, дванаест палица, и палица Аронова беше међу палицама њиховијем.
17:7 И остави Мојсије палице пред Господом у шатору од свједочанства.
17:8 А сјутрадан дође Мојсије у шатор од свједочанства, и гле, процвјетала палица Аронова од дома Левијева; бјеше напупила и цвјетала, и бадеми зрели на њој.
17:9 И изнесе Мојсије све оне палице испред Господа к свијем синовима Израиљевијем, и разгледавши их узеше сваки своју палицу.
17:10 А Господ рече Мојсију: донеси опет палицу Аронову пред свједочанство да се чува за знак непокорнима, да престане вика њихова на ме, да не изгину.
17:11 И учини Мојсије, како му заповједи Господ тако учини.
17:12 Тада рекоше синови Израиљеви Мојсију говорећи: помријесмо, пропадосмо, сви пропадосмо.
17:13 Ко се год приближи к шатору Господњему гине; хоћемо ли сви изгинути?
Нови завет
21 И натјераше некога Симона из Кирине, оца Александрова и Руфова, који иђаше из поља, да му понесе крст.
22 И доведоше га на мјесто Голготу, које ће рећи: коштурница.
23 И даваху му да пије вино са смирном, а он не узе.
24 И кад га разаспеше, раздијелише хаљине његове бацајући коцке за њих ко ће шта узети.
25 А бијаше сахат трећи кад га разапеше.
26 И бијаше натпис његове кривице написан: цар Јудејски.
27 И с њим распеше два хајдука, једнога с десне а једнога с лијеве стране њему.
28 И изврши се писмо које говори: и метнуше га међу злочинце.
29 И који пролажаху хуљаху на њ машући главама својима и говорећи: аха! ти што цркву разваљујеш и за три дана начињаш.
30 Помози сам себи и сиђи с крста.
31 Тако и главари свештенички с књижевницима ругаху се говорећи један другоме: другима поможе, а себи не може помоћи.
32 Христос цар Израиљев нека сиђе сад с крста да видимо, па ћемо му вјеровати. И они што бијаху с њим разапети ругаху му се.
33 А у шестоме сахату би тама по свој земљи до сахата деветога.
34 И у деветоме сахату повика Исус иза гласа говорећи: Елои! Елои! лама савахтани? које значи: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио?
35 И неки од онијех што стајаху ондје чувши то говораху: ено зове Илију.
36 А један отрча те напуни сунђер оцта, па натакнувши на трску појаше га говорећи: станите да видимо хоће ли доћи Илија да га скине.
37 А Исус повика иза гласа, и издахну.
38 И завјес црквени раздрије се на двоје с врха до на дно.
39 А кад видје капетан који стајаше према њему да с таком виком издахну, рече: заиста човјек овај син Божиј бјеше.
40 А бијаху и жене које гледаху издалека, међу којима бјеше и Марија Магдалина и Марија Јакова малога и Јосије мати, и Соломија,
41 Које иђаху за њим и кад бјеше у Галилеји, и служаху му; и друге многе које бијаху дошле с њим у Јерусалим.
42 И кад би у вече (јер бијаше петак, то јест у очи суботе),
43 Дође Јосиф из Ариматеје, поштен савјетник, који и сам царства Божијега чекаше, и усуди се те уђе к Пилату и заиска тијело Исусово.
44 А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана запита га: је ли давно умро?
45 И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу.
46 И купивши платно, и скинувши га, обави платном, и метну га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата од гроба.
47 А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га метаху.
Мудрост
16 На што је благо безумноме у руци кад нема разума да прибави мудрост?
17 У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи.
18 Човјек безуман даје руку и јамчи се за пријатеља својега.
19 Ко милује свађу, милује гријех; ко подиже увис врата своја, тражи погибао.
20 Ко је опака срца, неће наћи добра; и ко дволичи језиком, пашће у зло.
21 Ко роди безумна, на жалост му је, нити ће се радовати отац луда.
22 Срце весело помаже као лијек, а дух жалостан суши кости.
23 Безбожник прима поклон из њедара да преврати путове правди.
24 Разумному је на лицу мудрост, а очи безумнику врљају накрај земље.
25 Жалост је оцу својему син безуман, и јад родитељци својој.
26 Није добро глобити праведника, ни да кнезови бију кога што је радио право.
27 Устеже ријечи своје човјек који зна, и тиха је духа човјек разуман.
28 И безуман кад мучи, мисли се да је мудар, и разуман, кад стискује усне своје.