Дан 182 од 365

1 Цар 18:1–46

1 Послије много времена, треће године, дође ријеч Господња Илији говорећи: иди, покажи се Ахаву, и пустићу дажд на земљу.

2 И отиде Илија да се покаже Ахаву, и бијаше велика глад у Самарији.

3 И Ахав дозва Авдију, који бијаше управитељ двора његова; а Авдија се бојаше Господа веома.

4 Јер кад Језавеља убијаше пророке Господње, узе Авдија сто пророка, и сакри их, по педесет у једну пећину, и храни их хљебом и водом.

5 И рече Ахав Авдији: пођи по земљи на изворе и на потоке, еда бисмо нашли траве да сачувамо у животу коње и мазге, да нам не изгине стока.

6 И подијелише међу се земљу куда ће ићи; Ахав отиде једнијем путем сам, а Авдија отиде другим путем сам.

7 А кад Авдија бијаше на путу, гле, срете га Илија; и он га позна, и паде ничице, и рече: јеси ли ти, господару мој Илија?

8 А он му рече: ја сам; иди, кажи господару својему: ево Илије.

9 А он рече: шта сам згријешио, да слугу својега предаш у руке Ахаву да ме погуби?

10 Тако да је жив Господ Бог твој, нема народа ни царства куда није слао господар мој да те траже: и рекоше: нема га. А он закле царства и народе да те не могу да нађу.

11 А ти сада кажеш: иди, кажи господару својему: ево Илије.

12 А кад ја отидем од тебе, дух ће те Господњи однијети, а ја нећу знати куда; па да отидем и прокажем Ахаву, а он да те не нађе, убиће ме; а слуга се твој боји Господа од младости своје.

13 Није ли казано господару мојему шта сам учинио кад Језавеља убијаше пророке Господње? Како сакрих стотину пророка Господњих, по педесет у једну пећину, и храних их хљебом и водом.

14 А ти сада кажеш: иди, кажи господару својему: ево Илије. Убиће ме.

15 А Илија рече: тако да је жив Господ над војскама, пред којим стојим, данас ћу му се показати.

16 Тада отиде Авдија пред Ахава, и каза му; и Ахав отиде пред Илију.

17 А кад видје Ахав Илију, рече му Ахав: јеси ли ти онај што несрећу доносиш на Израиља?

18 А он рече: не доносим ја несреће на Израиља, него ти и дом оца твојега оставивши заповијести Господње и приставши за Валима.

19 Него сада пошљи и сабери к мени свега Израиља на гору Кармилску, и четири стотине и педесет пророка Валовијех и четири стотине пророка из луга, који једу за столом Језавељиним.

20 И посла Ахав к свијем синовима Израиљевијем, и сабра оне пророке на гору Кармилску.

21 Тада приступи Илија ка свему народу и рече: докле ћете храмати на обје стране? Ако је Господ Бог, идите за њим; ако ли је Вал, идите за њим. Али народ не одговори му ни ријечи.

22 А Илија рече народу: ја сам сам остао пророк Господњи; а пророка Валовијех има четири стотине и педесет.

23 Дајте нам два јунца, и нека они изаберу себи једнога, и нека га исијеку на комаде и метну на дрва, али огња да не подмећу; а ја ћу приготовити другога јунца, и метнућу га на дрва, али огња нећу подметати.

24 Тада призовите име својих богова, а ја ћу призвати име Господње, па који се Бог одзове огњем онај нека је Бог. И сав народ одговори и рече: добро рече.

25 Потом рече Илија пророцима Валовијем: изаберите себи једнога јунца и приготовите га прво, јер је вас више; и призовите име богова својих, али огња не подмећите.

26 И узеше јунца, којега им даде, и приготовише, и стадоше призивати име Валово од јутра до подне говорећи: Вале, услиши нас! Али ни кака гласа ни кога да одговори. И скакаху око олтара, који начинише.

27 А кад би у подне, стаде им се ругати Илија говорећи: вичите већма; јер је он бог! ваља да се нешто замислио, или је у послу, или на путу, или може бити спава, да се пробуди.

28 А они стадоше викати иза гласа, и парати се ножима и шилима по свом обичају, докле их крв не обли.

29 А кад дође подне, стадоше пророковати докле дође вријеме да се принесе дар, али ни кака гласа ни кога да одговори, ни кога да чује.

30 Тада рече Илија свему народу: приступите к мени. И приступи к њему сав народ. Тада он оправи олтар Господњи који бјеше разваљен.

31 И узе Илија дванаест камена према броју племена синова Јакова, којему дође ријеч Господња говорећи: Израиљ ће ти бити име.

32 И начини од тога камења олтар у име Господње, и око олтара ископа опкоп широк да би се могле посијати двије мјере жита.

33 И намјести дрва, и јунца исјечена на комаде метну на дрва.

34 И рече: напуните четири виједра воде, и излијте на жртву у на дрва. Па опет рече: учините још једном. И учинише још једном. Па опет рече: учините и трећом. И учинише трећом,

35 Те вода потече око олтара, и напуни се опкоп воде.

36 А кад би вријеме да се принесе жртва, приступи Илија пророк и рече: Господе Боже Аврамов, Исаков и Израиљев, нека данас познаду да си ти Бог у Израиљу и ја да сам твој слуга, и да сам по твојој ријечи учинио све ово.

37 Услиши ме, Господе, услиши ме, да би познао овај народ да си ти Господе Бог, кад опет обратиш срца њихова.

38 Тада паде огањ Господњи и спали жртву паљеницу и дрва и камен и прах, и воду у опкопу попи.

39 А народ кад то видје сав попада ничице, и рекоше: Господ је Бог, Господ је Бог.

40 Тада им рече Илија: похватајте те пророке Валове да ниједан не утече. И похваташе их, и Илија их одведе на поток Кисон, и покла их ондје.

41 И рече Илија Ахаву: иди, једи и пиј, јер уји велики дажд.

42 И отиде Ахав да једе и пије; а Илија се попе на врх Кармила, и саже се к земљи и метну лице своје међу кољена своја.

43 А момку својему рече: иди, погледај пут мора. А он отишав погледа, па рече: нема ништа. И рече му: иди опет седам пута.

44 А кад би седми пут, рече: ено, мали облак као длан човјечији диже се од мора. Тада рече: иди, реци Ахаву: прежи и иди, да те не ухвати дажд.

45 У том се замрачи небо од облака и вјетра, и удари велики дажд. А Ахав сједавши на кола отиде у Језраел.

46 А рука Господња дође над Илију, и он опасавши се отрча пред Ахавом докле дође у Језраел.

Дап 9:34–10:12

9:34 И рече му Петар: Енеја! исцјељује те Исус Христос, устани и простри сам себи. И одмах уста.

9:35 И видјеше га сви који живљаху у Лиди и у Асарону, и обратише се ка Господу.

9:36 А у Јопи бјеше једна ученица по имену Тавита, које значи срна, и она бјеше пуна добријех дјела и милостиње што чињаше.

9:37 И догоди се у те дане да се она разбоље и умрије; онда је окупаше и метнуше у горњу собу.

9:38 А будући да је Лида близу Јопе, онда ученици чувши да је Петар у њој послаше два човјека молећи га да не пожали труда доћи до њих.

9:39 А Петар уставши отиде с њима, и кад дође, изведоше га у горњу собу и скупише се око њега све удовице плачући у показујућу сукње и хаљине што је радила Срна док је била с њима.

9:40 А Петар изгнавши све напоље клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се к тијелу рече: Тавито! устани. А она отвори очи своје, и видјевши Петра сједе.

9:41 Петар пак пруживши јој руку подиже је; и дозвавши свете и удовице показа је живу.

9:42 И ово се разгласи по свој Јопи, и многи вјероваше Господа.

9:43 И догоди се да он оста много дана у Јопи у некога Симона кожара.

10:1 А у Ћесарији бјеше један човјек по имену Корнилије, капетан од чете која се зваше Талијанска.

10:2 Побожан и богобојазан са цијелијем домом својијем, који даваше милостињу многијем људима и мољаше се Богу без престанка;

10:3 Он видје на јави у утвари око деветога сахата дневи анђела Божијега гдје сиђе к њему и рече му: Корнилије!

10:4 А он погледавши на њ и уплашивши се рече: што је Господе? А он му рече: молитве твоје и милостиње твоје изиђоше на памет Богу;

10:5 И сад пошљи у Јопу људе и дозови Симона прозванога Петра:

10:6 Он стоји у некога Симона кожара, којега је кућа код мора: он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.

10:7 И кад отиде анђео који говори Корнилију, дозвавши двојицу од својијех слугу и једнога побожна војника од онијех који му служаху,

10:8 И казавши им све посла их у Јопу.

10:9 А сјутрадан кад они иђаху путем и приближише се ка граду, изиђе Петар у горњу собу да се помоли Богу у шести сахат.

10:10 И огладње, и шћаше да једе; а кад му они готовљаху, дође изван себе,

10:11 И видје небо отворено и суд некакав гдје силази на њега, као велико платно, завезан на четири рогља и спушта се на земљу;

10:12 У коме бијаху сва четвороножна на земљи, и звјериње и бубине и птице небеске.

Пс 78:1–72

1 Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к ријечима уста мојих.

2 Отворам за причу уста своја, казаћу старе приповијетке.

3 Што слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,

4 Нећемо затајити од дјеце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу његову и чудеса која је учинио.

5 Свједочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду дјеци својој;

6 Да би знао потоњи нараштај, дјеца која ће се родити, па и они да би казивали својој дјеци

7 Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дјела Божијих, и заповијести његове да држе;

8 И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не бјеше тврд срцем својим, нити вјеран Богу духом својим.

9 Синови Јефремови наоружани, који стријељају из лука, вратише се натраг, кад бијаше бој.

10 Не сачуваше завјета Божијега, и по закону његову не хтјеше ходити.

11 Заборавише дјела његова, и чудеса, која им је показао,

12 Како пред очима њиховијем учини чудеса у земљи Мисирској, на пољу Соану;

13 Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;

14 И води их дању облаком, и сву ноћ свијетлијем огњем;

15 Раскида стијене у пустињи, и поји их као из велике бездане;

16 Изводи потоке из камена, и води воду ријекама.

17 Али они још једнако гријешише њему, и гњевише вишњега у пустињи.

18 И кушаше Бога у срцу свом, иштући јела по вољи својој,

19 И викаше на Бога, и рекоше: "може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"

20 Ево! он удари у камен, и потече вода, и ријеке устадоше; може ли и хљеба дати? хоће ли и меса поставити народу својему?

21 Господ чу и разљути се, и огањ се разгорје на Јакова, и гњев се подиже на Израиља.

22 Јер не вјероваше Богу и не уздаше се у помоћ његову.

23 Тада заповједи облацима одозго, и отвори врата небеска,

24 И пусти, те им подаждје мана за јело, и хљеб небески даде им.

25 Хљеба анђелскога јеђаше човјек; посла им јела до ситости.

26 Пусти небом устоку, и наведе силом својом југ;

27 И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим;

28 Побаца их сред окола њихова, око шатора њиховијех.

29 И наједоше се и даде им што су жељели.

30 Али их још и не прође жеља, још бјеше јело у устима њиховијем,

31 Гњев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.

32 Преко свега тога још гријешише, и не вјероваше чудесима његовијем.

33 И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.

34 Кад их убијаше, онда притјецаху к њему, и обраћаху се и искаху Бога;

35 И помињаху да је Бог обрана њихова, и вишњи избавитељ њихов.

36 Ласкаху му устима својима, и језиком својим лагаху му.

37 А срце њихово не бјеше њему вјерно, и не бијаху тврди у завјету његову.

38 Али он бјеше милостив, и покриваше гријех, и не помори их, често устављаше гњев свој, и не подизаше све јарости своје.

39 Опомињаше се да су тијело, вјетар, који пролази и не враћа се.

40 Колико га пута расрдише у пустињи, и увриједише у земљи гдје се не живи!

41 Све наново кушаше Бога, и свеца Израиљева дражише.

42 Не сјећаше се руке његове и дана, у који их избави из невоље,

43 У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;

44 И проврже у крв ријеке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.

45 Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.

46 Љетину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.

47 Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.

48 Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.

49 Посла на њих огњени гњев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злијех анђела.

50 Равни стазу гњеву својему, не чува душа њиховијех од смрти, и живот њихов предаде помору.

51 Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовијем.

52 И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.

53 Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.

54 И доведе их на мјесто светиње своје, на ову гору, коју задоби десница његова.

55 Одагна испред лица њихова народе; ждријебом раздијели њихово достојање, и по шаторима њиховијем насели кољена Израиљева.

56 Али они кушаше и срдише Бога вишњега и уредаба његовијех не сачуваше.

57 Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук.

58 Увриједише га висинама својим, и идолима својим раздражише га.

59 Бог чу и разгњеви се и расрди се на Израиља веома.

60 Остави насеље своје у Силому, шатор, у којем живљаше с људима.

61 И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.

62 И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламтје се.

63 Младиће његове једе огањ, и дјевојкама његовијем не пјеваше сватовских пјесама;

64 Свештеници његови падаше од мача, и удовице његове не плакаше.

65 Најпослије као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.

66 И поби непријатеље своје с леђа, вјечној срамоти предаде их.

67 И не хтје шатора Јосифова, и кољена Јефремова не изабра.

68 Него изабра кољено Јудино, гору Сион, која му омиље.

69 И сагради светињу своју као горње своје станове, и као земљу утврди је довијека.

70 И изабра Давида слугу својега, и узе га од торова овчијих,

71 И од дојилица доведе га да пасе народ његов, Јакова, и нашљедство његово, Израиља.

72 И он их пасе чистијем срцем, и води их мудријем рукама.