Дан 210 од 365

1 Дн 17:1–18:17

17:1 А кад Давид сјеђаше код куће своје, рече Давид Натану пророку: гле, ја стојим у кући кедрова дрвета, а ковчег завјета Господњега под завјесима.

17:2 А Натан рече Давиду: што ти је год у срцу, чини, јер је Бог с тобом.

17:3 Али ону ноћ дође ријеч Божија Натану говорећи:

17:4 Иди и реци Давиду слузи мојему: овако вели Господ: ти ми нећеш сазидати куће да у њој наставам.

17:5 Кад нијесам наставао у кући откад изведох Израиља до данас, него сам ишао од шатора до шатора и од наслона до наслона,

17:6 Куда сам год ходио са свијем Израиљем, јесам ли једну ријеч рекао коме између судија Израиљевијех којима заповиједах да пасу народ мој, и казао: зашто ми не начините кућу од кедра?

17:7 Овако дакле реци слузи мојему Давиду: овако вели Господ над војскама: ја те узех од тора, од оваца, да будеш вођ народу мојему Израиљу.

17:8 И бјех с тобом куда си год ишао, и истријебих све непријатеље твоје испред тебе, и стекох ти име као што је име великих људи на земљи.

17:9 И одредићу мјесто народу својему Израиљу, и посадићу га, те ће наставати у свом мјесту, и неће се више претресати; нити ће им више досађивати неправедници као прије,

17:10 И од онога дана када сам поставио судије над народом својим Израиљем; и покорих све непријатеље твоје; него ти јављам да ће ти Господ сазидати кућу.

17:11 И кад се наврше дани твоји да отидеш к оцима својим, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће бити између синова твојих, и утврдићу царство његово.

17:12 Они ће ми сазидати дом, и утврдићу пријесто његов довијека.

17:13 Ја ћу му бити отац, и он ће ми бити син; а милости своје нећу уклонити од њега као што сам уклонио од онога који бјеше прије тебе.

17:14 Него ћу га утврдити у дому свом и у царству свом довијека, и пријесто ће његов стајати довијека.

17:15 По свијем овијем ријечима и по свој овој утвари каза Натан Давиду.

17:16 Тада дође цар Давид и стаде пред Господом, и рече: ко сам ја, Господе Боже, и шта је дом мој, те си ме довео довде?

17:17 И то ти се чини мало, Боже, него си говорио и за дом слуге својега на дуго времена, и постарао си се за ту славу законом човјечијим, Господе Боже.

17:18 Шта ће још Давид да ти говори о части слуге твојега, кад ти знаш слугу својега?

17:19 Господе, слуге својега ради и по срцу својему чиниш сву ову велику ствар, обзнањујући све ове велике ствари.

17:20 Господе, нема таквога какав си ти, и нема Бога осим тебе, по свему што чусмо својим ушима.

17:21 Јер који је народ на земљи као твој народ Израиљ? ради којега је Бог ишао да га искупи да му буде народ, и да стече себи име великим и страшним дјелима изгонећи народе испред народа својега, који си искупио из Мисира

17:22 Јер си учинио народ свој Израиља својим народом довијека; а ти си им, Господе, Бог.

17:23 И тако, Господе, ријеч коју си обрекао слузи својему и дому његову нека буде тврда довијека, и учини како си рекао.

17:24 Нека буде тврда, да се велича име твоје довијека и да се говори: Господ над војскама, Бог Израиљев јест Бог над Израиљем, и дом Давида слуге твојега нека стоји тврдо пред тобом.

17:25 Јер си ти, Боже мој, јавио слузи својему да ћеш му сазидати дом, зато се слуга твој усуди да ти се помоли.

17:26 Тако Господе, ти си Бог, и обрекао си слузи својему то добро.

17:27 Буди дакле вољан и благослови дом слуге својега да буде довијека пред тобом; јер кад ти, Господе, благословиш, биће благословен довијека.

18:1 А послије тога поби Давид Филистеје и покори их, и узе Гат и села његова из руку Филистејских.

18:2 Поби и Моавце, и посташе Моавци слуге Давидове и плаћаху му данак.

18:3 Разби Давид и Адад-Езера цара Совскога у Емату изашав да рашири власт своју до ријеке Ефрата.

18:4 И узе му Давид тисућу кола и седам тисућа коњика и двадесет тисућа пјешака, и подреза Давид жиле свијем коњима колским, само остави за сто кола.

18:5 А бијаху дошли Сирци из Дамаска у помоћ Адад-Езеру цару Совскому, и Давид поби двадесет и двије тисуће Сираца.

18:6 И намјести Давид војску у Сирији што је под Дамаском, и Сирци посташе слуге Давидове плаћајући му данак. И Господ чуваше Давида куда год иђаше.

18:7 И Давид узе златне штитове које имаху слуге Адад-Езерове, и донесе их у Јерусалим.

18:8 И из Тивата и из Хуна градова Адад-Езеровијех однесе Давид силну мјед, од које Соломун начини море мједено и ступове и посуђе мједено.

18:9 А кад чу Тоја цар Ематски да је Давид побио сву војску Адад-Езера цара Совскога,

18:10 Посла Адорама сина својега к цару Давиду да га поздрави и да му честита што је војевао на Адад-Езера и убио га, јер Тоја имаше рат са Адад-Езером и свакојаких заклада златнијех и сребрнијех и мједенијех.

18:11 Па и то цар Давид посвети са сребром и златом што бјеше узео од свијех народа, од Едомаца и од Моаваца и од синова Амоновијех и од Филистеја и од Амалика.

18:12 И Ависај син Серујин поби осамнаест тисућа Идумејаца у сланој долини.

18:13 И намјести војску по Идумеји, и сви Идумејци посташе слуге Давидове. И Господ чуваше Давида куда год иђаше.

18:14 Тако царова Давид над свијем Израиљем судећи и дајући правду свему народу својему.

18:15 И Јоав син Серујин бјеше над војском, а Јосафат син Ахилудов паметар,

18:16 А Садок син Ахитовов и Авимелех син Авијатаров свештеници, а Суса писар,

18:17 А Венаја син Јодајев бјеше над Херетејима и Фелетејима, а синови Давидови први до цара.

Дап 25:14–27

14 И будући да ондје много дана осташе, каза Фист цару за Павла говорећи: човјека једнога оставио је Филикс у тамници,

15 За којега, кад ја бијах у Јерусалиму, изиђоше преда ме главари свештенички и старјешине Јеврејске молећи да га осудим.

16 Ја им одговорих да није обичај у Римљана да се прије поклони какав човјек на смрт док се оптужени не суочи с онима који га туже, и не прими мјесто да одговара за своју кривицу.

17 А кад се они овдје састаше, никаквога одлагања не учиних, и сјутрадан сједавши на судијску столицу заповједих да доведу човјека.

18 А око њега ставши супарници ни једне кривице које ја мишљах не изнесоше.

19 Него имаху против њега некаква питања о својему сујеверју, и о некаквом Исусу, који је умро па Павле говораше да је жив.

20 А ја не знајући у овоме послу шта ћу чинити, рекох би ли хтио ићи у Јерусалим и онамо да му се суди за ово.

21 А кад Павле рече да га чувамо до суда Августова, заповједих да га чувају докле га пошљем к ћесару.

22 А Агрипа рече Фисту: и ја бих рад чути тога човјека. А он рече: сјутра ћеш га чути.

23 Сјутрадан пак, кад Агрипа и Верникија дођоше с великијем поносом, и уђоше у судницу с војводама и са старјешинама онога града, и кад заповједи Фист, доведоше Павла.

24 И рече Фист: Агрипа царе! и сви који сте с нама! Видите овога за којега ми све мноштво Јевреја досађиваше и у Јерусалиму и овдје, вичући да не ваља да он више живи.

25 А ја дознавши да он ништа није учинио што заслужује смрт, а и он сам рече да ће да иде к свијетломе ћесару, намислих да га пошљем,

26 За којега немам шта управо писати господару. Зато га и доведох пред вас, а особито преда те, Агрипа царе, да бих, пошто буде испитивање, имао шта писати.

27 Јер ми се чини лудо сужња послати, а кривице његове не јавити.

Пс 90:1–17

1 Господе! ти си нам уточиште од кољења до кољења.

2 Прије него се горе родише и сазда се земља и васиљена, и од вијека до вијека, ти си Бог.

3 Ти повраћаш човјека у трухлеж, и говориш: вратите се синови људски!

4 Јер је тисућа година пред очима твојима као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.

5–6 Ти их као поводњем односиш; они су као сан, као трава, која рано вене, Ујутру цвјета и увене, увече се покоси и сасуши.

7 Јер нас нестаје од гњева твојега, и од јарости твоје у сметњи смо.

8 Ставио си безакоња наша преда се, и тајне наше на свјетлост лица својега.

9 Сви се дани наши прекраћују од срдње твоје, године наше пролазе као глас.

10 Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година: и сам је цвијет њихов мука и невоља; јер теку брзо, и ми одлијећемо.

11 Ко зна силу гњева твојега и твоју јарост, да би те се као што треба бојао?

12 Научи нас тако бројити дане наше, да бисмо стекли срце мудро.

13 Поврати се, Господе! Докле ћеш? Смилуј се на слуге своје.

14 Ујутру нас насити доброте своје, и радоваћемо се и веселити у све дане своје.

15 Обрадуј нас према данима, у које си нас мучио, и према годинама, у које смо гледали невољу.

16 Нека се покаже на слугама твојим дјело твоје, и слава твоја на синовима њиховијем.

17 Нека буде добра воља Господа Бога нашега с нама, и дјело руку наших доврши нам, и дјело руку наших доврши.