Дан 249 од 365

Јест 3:1–15

1 Послије тога подиже цар Асвир Амана сина Амедатина, Агагеја, и узвиси га, и намјести му пријесто више свијех кнезова што бијаху код њега.

2 И све слуге цареве што бијаху на вратима царевијем клањаху се и падаху пред Аманом, јер тако бјеше цар заповједио за њ. Али Мардохеј не клањаше се нити падаше.

3 И слуге цареве што бијаху на вратима царевијем говораху Мардохеју: зашто преступаш заповијест цареву?

4 И пошто му од дана на дан говораше а он не послуша, јавише Аману да виде хоће ли остати ријечи Мардохејеве, јер им бјеше казао да је Јудејац.

5 А кад видје Аман да се Мардохеј не клања нити пада пред њим, напуни се гњева Аман.

6 Али мишљаше да није вриједно да дигне руку на Мардохеја самога, јер му казаше којега народа бјеше Мардохеј, него гледаше да истријеби све Јудејце што бијаху по свему царству Асвирову, народ Мардохејев.

7 Првога мјесеца, а то је мјесец Нисан, године дванаесте царовања Асвирова, бацаше Фур, то јест ждријеб, пред Аманом, од дана до дана и од мјесеца до мјесеца, до дванаестога мјесеца, а то је мјесец Адар.

8 И Аман рече цару Асвиру: има народ расијан и расут по народима по свијем земљама царства твојега, којега су закони друкчији од закона свијех народа, и не извршују закона царевијех, па није пробитачно цару да их остави.

9 Ако је цару угодно, да се пише да се истријебе; и ја ћу измјерити десет тисућа таланата сребра у руке приставима да донесу у цареву ризницу.

10 Тада цар сними прстен с руке своје и даде га Аману сину Амедатину Агагеју непријатељу Јудејском.

11 И рече Аману: то сребро нека теби, а од народа чини што ти је драго.

12 Зато дозваше писаре цареве првога мјесеца тринаестога дана, и написа се све како заповједи Аман, намјесницима царевијем и војводама у свакој земљи и кнезовима свакога народа, свакој земљи писмом њезинијем и свакому народу језиком његовијем, у име цара Асвира написа се и прстеном царевијем запечати се.

13 И разаслаше се књиге по гласницима у све земље цареве да потру, побију и истријебе све Јудејце, старо и младо, дјецу и жене у један дан, тринаестога дана дванаестога мјесеца, које је мјесец Адар, и да разграбе имање њихово.

14 У књигама се говораше да се огласи заповијест по свијем земљама и да се објави свијем народима да буду готови за онај дан.

15 Гласници отидоше брзо по заповијести царевој, и заповијест би оглашена у Сусану царском граду. А цар и Аман сјеђаху и пијаху, а град се Сусан смете.

Рим 10:1–21

1 Браћо! жеља је мојега срца и молитва к Богу за спасеније Израиља.

2 Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.

3 Јер не познајући правде Божије и гледајући да своју правду утврде не покоравају се правди Божијој.

4 Јер је Христос свршетак закона: који га год вјерује оправдан је.

5 Јер Мојсије пише за правду која је од закона: који човјек тако чини живљеће у том.

6 А правда која је од вјере овако говори: да не речеш у срцу својему: ко ће изићи на небо? то јест да сведе Христа;

7 Или: ко ће сићи у бездан? то јест да изведе Христа из мртвијех.

8 Али шта говори писмо? Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твојему, то јест ријеч вјере коју проповједамо.

9 Јер ако признајеш устима својима да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвијех, бићеш спасен.

10 Јер се срцем вјерује за правду а устима се признаје за спасеније.

11 Јер писмо говори: који га год вјерује неће се постидјети.

12 Јер нема разлике међу Јеврејином и Грком: јер је он Бог свију, и богат за све који га призивљу.

13 Јер који год призове име Господње спашће се.

14 Како ће дакле призвати кога не вјероваше? А како ће вјеровати кога не чуше? А како ће чути без проповједника?

15 А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што стоји написано: како су красне ноге онијех који доносе глас за мир, који доносе глас за добро!

16 Али сви не послушаше јеванђеља: јер Исаија говори: Господе! ко вјерова нашему проповиједању?

17 Тако дакле вјера бива од проповиједања, а проповиједање ријечју Божијом.

18 Него велим: зар не чуше? Још отиде по свој земљи глас њихов, и по крајевима васионога свијета ријечи њихове.

19 Него велим: зар не разумје Израиљ? Први Мојсије говори: ја ћу раздражити, не својијем народом, неразумнијем народом расрдићу вас.

20 А Исаија говори слободно: нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају.

21 А к Израиљу говори: вас дан пружах руке своје к народу који не да да му се каже и одговара насупрот.

Пс 106:1–48

1 Хвалите Господа, јер је добар, јер је довијека милост његова.

2 Ко ће исказати силу Господњу? испричати сву славу његову?

3 Благо онима који држе истину и творе право свагда!

4 Опомени ме се, Господе, по својој милости к народу својему; походи ме помоћу својом,

5 Да бих видио у добру избране твоје, веселио се у весељу народа твојега, хвалио се заједно с нашљедством твојим.

6 Згријешисмо с оцима својим, постасмо кривци, безаконици.

7 Оци наши у Мисиру не разумјеше чудеса твојих, не опомињаше се великих милости твојих, и викаше крај мора, крај Црвенога Мора.

8 Али им он поможе имена својега ради, да би показао силу своју.

9 Запријети Црвеном Мору, и пресахну; и преведе их преко бездане као преко пустиње;

10 И сачува их од руке ненавидникове, и избави их из руке непријатељеве.

11 Покри вода непријатеље њихове, ниједан од њих не оста.

12 Тада вјероваше ријечима његовијем, и пјеваше му хвалу.

13 Али брзо заборавише дјела његова, и не почекаше воље његове.

14 Полакомише се у пустињи, и стадоше кушати Бога у земљи гдје се не живи.

15 Он испуни молбу њихову, али посла погибао на душу њихову.

16 Позавидјеше Мојсију и Арону, којега бјеше Господ осветио.

17 Расједе се земља, и прождрије Датана и затрпа чету Авиронову.

18 И спали огањ чету њихову, и пламен сажеже безбожнике.

19 Начинише теле код Хорива, и клањаху се кипу.

20 Мијењаху славу своју на прилику вола, који једе траву.

21 Заборавише Бога, спаситеља својега, који је учинио велика дјела у Мисиру,

22 Дивна у земљи Хамовој, страшна на Црвеном Мору.

23 И шћаше их истријебити, да Мојсије избраник његов не стаде као у расјелини пред њим, и не одврати јарост његову да их не истријеби.

24 Послије не марише за земљу жељену, не вјероваше ријечи његовој.

25 Побунише се у шаторима својим, не слушаше гласа Господњега.

26 И он подиже руку своју на њих, да их побије у пустињи,

27 Да побије племе њихово међу народима, и расије их по земљама.

28 И присташе за Велфегором, и једоше принесено на жртву мртвима.

29 И расрдише Бога дјелима својим, и удари у њих погибао.

30 И устаде Финес, и умилостиви, и престаде погибао.

31 И то му се прими у правду, од кољена до кољена довијека.

32 И разгњевише Бога на води Мериви, и Мојсије пострада њих ради;

33 Јер дотужише духу његову, и погријеши устима својима.

34 Не истријебише народа, за које им је Господ рекао;

35 Него се помијешаше с незнабошцима, и научише дјела њихова.

36 Стадоше служити идолима њиховијем, и они им бише замка.

37 Синове своје и кћери своје приносише на жртву ђаволима.

38 Проливаше крв праву; крв синова својих и кћери својих, које приношаху на жртву идолима Хананским, и оскврни се земља крвнијем дјелима.

39 Оскврнише себе дјелима својим, и чинише прељубу поступањем својим.

40 И плану гњев Господњи на народ његов, и омрзну му дио његов.

41 И предаде их у руке незнабожачке, и ненавидници њихови стадоше господарити над њима.

42 Досађиваше им непријатељи њихови, и они бише покорени под власт њихову.

43 Много их је пута избављао, али га они срдише намјерама својим, и бише поништени за безакоње своје.

44 Али он погледа на невољу њихову, чувши тужњаву њихову,

45 И опомену се завјета својега с њима, и покаја се по великој милости својој;

46 И учини, те их стадоше жалити сви који их беху заробили.

47 Спаси нас, Господе Боже наш, и покупи нас из незнабожаца, да славимо свето име твоје, да се хвалимо твојом славом!

48 Благословен Господ Бог Израиљев од вијека и до вијека! И сав народ нека каже: амин! Алилуја!