Дан 309 од 365

Плач 4:1–5:22

4:1 Како потамње злато, промијени се чисто злато? камење је од светиње разметнуто по угловима свијех улица.

4:2 Драги синови Сионски, цијењени као најчистије злато, како се цијене земљани судови, као дјело руку лончаревијех!

4:3 И звијери истичу сисе своје и доје млад своју, а кћи народа мојега поста немилостива као ној у пустињи.

4:4 Језик дјетету које сиса приону за грло од жеђи; дјеца ишту хљеба, а нема никога да им ломи.

4:5 Који јеђаху посластице, гину на улицама; који одрастоше у скерлету, ваљају се по буњишту.

4:6 И кар који допаде кћери народа мојега већи је од пропасти која допаде Содому, који се затр у часу и руке се не забавише око њега.

4:7 Назиреји њезини бјеху чистији од снијега, бјељи од млијека; тијело им бјеше црвеније од драгога камења, глатки као сафир.

4:8 А сада им је лице црње од угља, не познају се на улицама; кожа им се прилијепила за кости, осушила се као дрво.

4:9 Боље би онима који су побијени мачем него онима који мру од глади, који издишу убијени од несташице рода земаљскога.

4:10 Својим рукама жене жалостиве кухаше дјецу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мојега.

4:11 Наврши Господ гњев свој, изли жестоки гњев свој, и распали огањ на Сиону, који му прождрије темеље.

4:12 Не би вјеровали цареви земаљски и сви становници по васиљеној да ће непријатељ и противник ући на врата Јерусалимска.

4:13 Али би за гријехе пророка његовијех и за безакоња свештеника његовијех, који прољеваху крв праведничку усред њега.

4:14 Лутаху као слијепци по улицама, каљају се крвљу, које не могаху да се не дотичу хаљинама својим.

4:15 Отступите, нечисти, вичу им, отступите, отступите, не додијевајте се ничега. И одлазе и скитају се; и међу народима се говори: неће се више станити.

4:16 Гњев Господњи расија их, неће више погледати на њих; не поштују свештеника, нијесу жалостиви на старце.

4:17 Већ нам очи ишчиљеше изгледајући помоћ залудну; чекасмо народ који не може избавити.

4:18 Вребају нам кораке, да не можемо ходити по улицама својим, приближи се крај наш, навршише се дани наши, дође крај наш.

4:19 Који нас гонише, бијаху лакши од орлова небеских, по горама нас гонише, у пустињи нам засједаше.

4:20 Дисање ноздара наших, помазаник Господњи, за којега говорасмо: да ћемо живјети под сјеном његовијем међу народима, ухвати се у јаме њихове.

4:21 Радуј се и весели се, кћери Едомска, која живиш у земљи Узу! доћи ће до тебе чаша, опићеш се, и открићеш се.

4:22 Сврши се кар за безакоње твоје, кћери Сионска; неће те више водити у ропство; походиће твоје безакоње, кћери Едомска, откриће гријехе твоје.

5:1 Опомени се, Господе, што нас задеси; погледај и види срамоту нашу.

5:2 Нашљедство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.

5:3 Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.

5:4 Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.

5:5 На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.

5:6 Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хљеба.

5:7 Оци наши згријешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.

5:8 Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њиховијех.

5:9 Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хљеб.

5:10 Кожа нам поцрње као пећ од љуте глади.

5:11 Срамоте жене на Сиону и дјевојке по градовима Јудинијем.

5:12 Кнезове вјешају својим рукама, не поштују лица старачкога.

5:13 Младиће узимају под жрвње, и дјеца падају под дрвима.

5:14 Стараца нема више на вратима, ни младића на пјевању.

5:15 Неста радости срцу нашему, игра наша претвори се у жалост.

5:16 Паде вијенац с главе наше; тешко нама, што згријешисмо!

5:17 С тога је срце наше жалосно, с тога очи наше потамњеше,

5:18 Са горе Сиона, што опустје, и лисице иду по њој.

5:19 Ти, Господе, остајеш довијека, пријесто твој од кољена до кољена.

5:20 Зашто хоћеш да нас заборавиш довијека, да нас оставиш задуго?

5:21 Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како бијаху прије.

5:22 Јер еда ли ћеш нас са свијем одбацити и гњевити се на нас веома?

Јез 1:1–28

1 Године тридесете, мјесеца четвртога, петога дана, кад бијах међу робљем на ријеци Хевару, отворише се небеса, и видјех утваре Божје.

2 Петога дана тога мјесеца, пете године откако се зароби цар Јоахин,

3 Дође ријеч Господња Језекиљу сину Вузијеву, свештенику, у земљи Халдејској на ријеци Хевару, и ондје дође рука Господња нада њ.

4 И видјех, и гле, силан вјетар долажаше од сјевера, и велик облак и огањ који се разгоријеваше, и око њега свјетлост, а исред огња као јака свјетлост;

5 Исред њега још као четири животиње, које на очи бијаху налик на човјека;

6 И у сваке бијаху четири лица, и четири крила у сваке;

7 И ноге им бијаху праве, а у стопалу бијаху им ноге као у телета; и сијеваху као углађена мјед.

8 И руке им бијаху човјечије под крилима над четири стране, и лица им и крила бијаху на четири стране.

9 Састављена им бијаху крила једно с другим; и не окретаху се идући, него свака иђаше напрема се.

10 И лице бијаше у све четири лице човјечије и лице лавово с десне стране, а с лијеве стране лице волујско и лице орлово у све четири.

11 И лица им и крила бијаху раздијељена озго; у сваке се два крила састављаху једно с другим, а два покриваху им тијело.

12 И свака иђаше право напрема се; иђаху куда дух иђаше, и не окретаху се идући.

13 И на очи бијаху те животиње као живо угљевље, гораху на очи као свијеће; тај огањ пролажаше између животиња и свијетљаше се, и из огња излажаше муња.

14 И животиње трчаху и враћаху се као муња.

15 И кад гледах животиње, гле, точак један бијаше на земљи уза сваку животињу према четири лица њихова.

16 Обличјем и направом бијаху точкови као боје хрисолитове, и сва четири бијаху једнака, и обличјем и направом бијаху као да је један точак у другом.

17 Кад иђаху, иђаху сва четири сваки на своју страну, и идући не скретаху.

18 И наплаци им бијаху високи страхота; и бијаху наплаци пуни очију унаоколо у сва четири.

19 И кад иђаху животиње, иђаху и точкови уз њих; и кад се животиње подизаху од земље, подизаху се и точкови.

20 Куда дух иђаше, онамо иђаху, и подизаху се точкови према њима, јер дух животињски бјеше у точковима.

21 Кад оне иђаху, иђаху и они; и кад оне стајаху, стајаху и они; и кад се оне подизаху од земље, подизаху се и точкови према њима, јер дух животињски бјеше у точковима.

22 А над главама животињама бијаше као небо, по виђењу као кристал, страшно, разастрто озго над главама њиховијем.

23 А под тијем небом бијаху им крила пружена, једно према другом, а два крила свакој покриваху тијело.

24 И чујах хуку крила њиховијех кад иђаху као да бјеше хука велике воде, као глас свемогућега и као граја у околу; и кад стајаху, спуштаху крила.

25 И кад ставши спуштаху крила, чујаше се глас озго из неба, које бијаше над главама њиховијем.

26 И озго на оном небу што им бијаше над главама, бијаше као пријесто, по виђењу као камен сафир, и на пријестолу бијаше по обличју као човјек.

27 И видјех као јаку свјетлост, и у њој унутра као огањ наоколо, од бедара горе, а од бедара доље видјех као огањ и свјетлост око њега.

28 Као дуга у облаку кад је киша, така на очи бијаше свјетлост унаоколо. То бијаше виђење славе Божје на очима; и кад видјех, падох на лице своје, и чух глас некога који говораше.

Кол 4:1–18

1 Господари! правду и једнакост чините слугама знајући да и ви имате господара на небесима.

2 Да вам се не досади молитва; и стражите у њој са захваљивањем.

3 Молећи се и за нас уједно да нам Бог отвори врата ријечи, да проповиједамо тајну Христову, за коју сам и свезан,

4 Да је јавим као што ми треба говорити.

5 Мудро живите према онима који су напољу, пазећи на вријеме.

6 Ријеч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати.

7 За мене казаће вам све Тихик љубазни брат и вјерни слуга и другар у Господу,

8 Којега послах к вама за то исто да разбере ко сте ви, и да утјеши срца ваша,

9 С Онисимом вјернијем и љубазнијем братом нашијем, који је од вас. Они ће вам све казати како је овдје.

10 Поздравља вас Аристарх, који је са мном у сужањству, и Марко нећак Варнавин, за којега примисте заповијести (ако дође к вама, примите га);

11 И Исус прозвани Јуст, који су из обрезања. Ово су једнини моји помагачи у царству Божијему који ми бише утјеха.

12 Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса Христа; он се једнако труди за вас у молитвама да будете савршени и испуњени сваком вољом Божијом.

13 Јер ја свједочим за њега да има велику ревност и бригу за вас и за оне који су у Лаодикији и у Јерапољу.

14 Поздравља вас Лука љекар љубазни, и Димас.

15 Поздравите браћу у Лаодикији, и Нимфана и домашњу цркву његову.

16 И кад се ова посланица прочита код вас, учините да се прочита и у Лаодикијској цркви, и ону што је писана у Лаодикију да и ви прочитате.

17 И кажите Архипу: гледај на службу коју си примио у Господу да је довршиш.

18 Поздрав мојом руком Павловом. Опомињите се мојијех окова. Благодат са свима вама. Амин.

Јов 29:1–20

1 Још настави Јов бесједу своју и рече:

2 О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,

3 Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,

4 Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,

5 Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,

6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,

7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:

8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

10 Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло.

11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми

12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;

13 Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;

14 У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.

15 Око бијах слијепцу и нога хрому.

16 Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

18 Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.

19 Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

20–21 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се. Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет.