Дан 88 од 365

4 Мој 36:1–13

1 Тада приступише старјешине из породице синова Галада сина Махира сина Манасијина од племена синова Јосифовијех, и рекоше пред Мојсијем и пред кнезовима, главарима од домова отачких међу синовима Израиљевијем,

2 И говорише: господару нашему заповједи Господ да подијели ждријебом земљу у нашљедство синовима Израиљевијем; и господар наш има заповијест од Господа да да нашљедство Салпада брата нашега кћерима његовијем.

3 Ако се оне удаду за кога из другога племена синова Израиљевијех, онда ће се нашљедство њихово откупити од нашљедства отаца наших и додаће се нашљедству онога племена у које се удаду, и тако ће се дио наш окрњити.

4 И кад буде опросна година синовима Израиљевијем, опет ће остати нашљедство њихово с нашљедством онога племена у које се буду удале, и тако ће од нашљедства племена отаца наших остати откинуто нашљедство њихово.

5 Тада заповједи Мојсије синовима Израиљевијем по заповијести Господњој говорећи: право говори племе синова Јосифовијех.

6 Ово заповједи Господ за кћери Салпадове и рече: нека се удаду за кога им буде воља, али у породици племена својега нека се удаду.

7 Да се не би преносило нашљедство синова Израиљевијех од једнога племена на друго; јер ће синови Израиљеви држати сваки нашљедство племена отаца својих.

8 И свака кћи у племенима синова Израиљевијех којој допадне нашљедство, нека се удаје за кога из породице племена оца својега, да би синови Израиљеви држали сваки нашљедство отаца својих,

9 Да се не би преносило нашљедство од једнога племена синова Израиљевијех да држи своје нашљедство.

10 Како заповједи Господ Мојсију, тако учинише кћери Салпадове.

11 Јер Мала и Терса и Егла и Мелха и Нуја, кћери Салпадове, удадоше се за синове стричева својих,

12 У породице синова Манасије сина Јосифова удадоше се, и оста нашљедство њихово у племену породице оца њихова.

13 То су заповијести и закони, које заповједи Господ преко Мојсија синовима Израиљевијем у пољу Моавском на Јордану према Јерихону.

5 Мој 1:1–46

1 Ово су ријечи које говори Мојсије свему Израиљу с ону страну Јордана, у пустињи, у пољу према Црвеноме мору, између Фарана и Тофола и Ловона и Асирота и Дизава,

2 Једанаест дана хода од Хорива преко горе Сира до Кадис-Варније.

3 А бјеше четрдесете године први дан једанаестога мјесеца, кад Мојсије каза синовима Израиљевијем све што му бјеше заповједио Господ да им каже,

4 Пошто уби Сиона цара Аморејскога који живљасе у Есевону, и Ога цара Васанскога који живљаше у Астароту и у Едрајину.

5 С ону страну Јордана у земљи Моавској поче Мојсије казивати овај закон говорећи:

6 Господ Бог наш рече нам на Хориву говорећи: доста сте били на овој гори.

7 Обрните се и подигните се и идите ка гори Аморејској и у сву околину њезину, у равнице и у брда и у долине, и на југ и на брегове морске, у земљу Хананску и на Ливан и до ријеке велике, ријеке Ефрата.

8 Ето, дао сам вам земљу, уђите у њу, и узмите земљу, за коју се заклео Господ оцима вашим, Авраму, Исаку и Јакову, да ће им је дати и сјемену њихову након њих.

9 И рекох вам онда говорећи: не могу вас носити сам.

10 Господ Бог ваш умножио вас је, и ето вас данас има много као звијезда небеских.

11 Господ Бог отаца ваших да вас умножи још тисућу пута више, и да вас благослови као што вам је казао.

12 Како бих ја сам носио муке ваше, бремена ваша и распре ваше?

13 Дајте из племена својих људе мудре и вјеште и познате да вам их поставим за старјешине.

14 Тада ми одговористе и рекосте: добро је да се учини што си казао.

15 Тада узевши старјешине од племена ваших, људе мудре и познате, поставих вам их за старјешине, за тисућнике и стотинаре и педесетаре и десетаре и управитеље по племенима вашим.

16 И заповједих онда судијама вашим говорећи: саслушавајте распре међу браћом својом и судите право између човјека и брата његова и између дошљака који је с њим.

17 Не гледајте ко је ко на суду, саслушајте и малога и великога, не бојте се никога, јер је суд Божији, а ствар која би вам била тешка изнесите преда ме да је чујем.

18 И заповједих вам онда све што ћете чинити.

19 Потом отишавши од Хорива пријеђосмо сву ону пустињу велику и страшну, коју видјесте, идући ка гори Аморејској, као што нам заповједи Господ Бог наш, и дођосмо до Кадис-Варније.

20 Тада вам рекох: дођосте до горе Аморејске, коју нам даје Господ Бог наш.

21 Гле, дао ти је Господ Бог твој ту земљу, иди и узми је, као што ти је рекао Господ Бог отаца твојих; не бој се, и не плаши се.

22 А ви сви дођосте к мени и рекосте: да пошљемо људе пред собом да нам уходе земљу, и да нам јаве за пут којим ћемо ићи и за градове у које ћемо доћи,

23 И то ми би по вољи, и узех између вас дванаест људи, из свакога племена по једнога;

24 И они се подигоше и изашавши на гору дођоше до потока Есхола, и уходише земљу;

25 И набраше рода оне земље и донесоше нам, и јавише нам говорећи: добра је земља, коју нам даје Господ Бог наш.

26 Али не хтјесте ићи него се супротисте заповијести Господа Бога својега.

27 И викасте у шаторима својим говорећи: мрзи на нас Господ, зато нас изведе из земље Мисирске, да нас да у руке Аморејцима и да нас потре.

28 Куда да идемо? браћа наша уплашише срце наше говорећи: народ је већи и виши од нас, градови су велики и ограђени до неба, па и синове Енакове видјесмо овдје.

29 А ја вам рекох: не плашите се и не бојте их се.

30 Господ Бог ваш, који иде пред вама, он ће се бити за вас онако како вам је учинио у Мисиру на ваше очи,

31 И у пустињи, гдје си видио како те је носио Господ Бог твој, као што човјек носи сина својега, цијелијем путем којим сте ишли докле дођосте до овога мјеста.

32 Али зато опет не вјеровасте Господу Богу својему,

33 Који иђаше пред вама путем тражећи вам мјесто гдје бисте стали, иђаше ноћу у огњу да вам свијетли путем којим бисте ишли, а дању у облаку.

34 И чу Господ глас ријечи ваших, и разгњеви се и закле се говорећи:

35 Ниједан од овога рода злога неће видјети ове добре земље, за коју се заклех да ћу дати вашим оцима,

36 Осим Халева сина Јефонијина; он ће је видјети, и њему ћу дати земљу по којој је ишао, и синовима његовијем, јер се сасвијем држао Господа.

37 Па и на мене се разгњеви Господ с вас; и рече: ни ти нећеш ући онамо.

38 Исус син Навин, који те служи, он ће ући онамо, њега утврди; јер ће је он раздијелити синовима Израиљевијем у нашљедство.

39 А дјеца ваша, за коју рекосте да ће постати робље, синови ваши, који данас не знају ни шта је добро ни шта је зло, они ће ући онамо, и њима ћу је дати и они ће је наслиједити.

40 Ви пак вратите се и идите у пустињу к Црвеноме Мору.

41 А ви одговористе и рекосте ми: сагријешисмо Господу; ићи ћемо и бићемо се сасвијем како нам је заповиједио Господ Бог наш. И узевши сваки своје оружје хтјесте изаћи на гору.

42 А Господ ми рече: кажи им: не идите и не бијте се, јер нијесам међу вама, да не изгинете пред непријатељима својим.

43 И ја вам рекох, али не послушасте, него се опријесте заповијести Господњој, и навалисте на гору.

44 Тада изидоше пред вас Амореји, који сјеђаху у оној планини, и погнаше вас као што чине пчеле, и побише вас на Сиру па до Орме.

45 И вративши се плакасте пред Господом, али Господ не послуша гласа вашега нити окрете уха својега к вама.

46 И остадосте у Кадису дуго времена докле ондје стајасте.

Лк 6:1–12

1 Догоди му се пак у прву суботу по другоме дану пасхе да иђаше кроз усјеве, и ученици његови тргаху класје, и сатираху рукама те јеђаху.

2 А неки од фарисеја рекоше им: зашто чините што не ваља чинити у суботу?

3 И одговарајући Исус рече им: зар нијесте читали оно што учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим?

4 Како уђе у кућу Божију, и узе хљебове постављене и изједе, и даде их онима што бијаху с њим, којијех никоме не ваљаше јести осим јединијех свештеника.

5 И рече им: син је човјечиј господар и од суботе.

6 А догоди се у другу суботу да он уђе у зборницу и учаше, и бјеше ондје човјек коме десна рука бјеше суха.

7 Књижевници пак и фарисеји гледаху за њим неће ли у суботу исцијелити, да га окриве.

8 А он знадијаше помисли њихове, и рече човјеку који имаше суху руку: устани и стани на сриједу. А он устаде и стаде.

9 А Исус рече им: да вас запитам: шта ваља у суботу чинити, добро или зло? одржати душу или погубити? А они мучаху.

10 И погледавши на све њих рече му: пружи руку своју. А он учини тако; и рука поста здрава као и друга.

11 А они се сви напунише безумља, и говораху један другоме шта би учинили Исусу.

12 Тијех пак дана изиђе на гору да се помоли Богу; и проведе сву ноћ на молитви Божијој.

Приче 20:17–30

17 Сладак је човјеку хљеб од пријеваре, али му се послије напуне уста пијеска.

18 Мисли се утврђују савјетом; зато разумно ратуј.

19 Ко открива тајну, поступа невјерно; зато се не мијешај с онијем који разваљује уста.

20 Ко псује оца својега или матер своју, његов ће се жижак угасити у црном мраку.

21 Нашљедство које се из почетка брзо добија, не бива на пошљетку благословено.

22 Не говори: вратићу зло. Чекај Господа, и сачуваће те.

23 Мрзак је Господу двојак потег, мјерила лажна нијесу добра.

24 Од Господа су кораци човјечји, а човјек како ће разумјети пут његов?

25 Замка је човјеку да прождре светињу, и послије завјета опет да тражи.

26 Мудар цар расипа безбожнике и пушта на њих коло.

27 Видјело је Господње душа човјечија, истражује све што је у срцу.

28 Милост и истина чувају цара, и милошћу подупире свој пријесто.

29 Слава је младићима сила њихова, а старцима част сиједа коса.

30 Модрице од боја и ударци који продиру до срца јесу лијек зломе.