Приче Соломоновеглава 12

Тумачење главе (на руском)

1-3. О внутренней и внешней противоположности добра и зла вообще. 4-11. О счастье и несчастье домашней жизни и о причинах того и другого. 12-22. О положительных и отрицательных явлениях в жизни общественной, преимущественно в связи с должным или недолжным употреблением языка 23-26. О мудрости, правде и прилежании с их противоположностями.

1Ко љуби наставу, љуби знање; а ко мрзи на укор, остаје луд.

2Добар човјек добија љубав од Господа, а човјека зликовца осуђује.

3Неће се човјек утврдити безбожношћу, а коријен праведнијех неће се помаћи.

Тумачење, ст. 1–3 (на руском)

. Мысль о том, что путь к мудрости заключается в наставлении и тщательном внимании к нему (ст. 1), представляет повторение высказанного в Х:17; а мысль о прочности единой лишь праведности (ст. 3) выражена была ранее в X:25.

4Вриједна је жена вијенац мужу својему; а која га срамоти, она му је као трулеж у костима.

5Мисли су праведнијех праве, а савјети безбожнијех пријевара.

6Ријечи безбожнијех вребају крв, а праведне избављају уста њихова.

7Обарају се безбожни да их нема, а дом праведнијех остаје.

8Према разуму свом хвали се човјек; а ко је опака срца, презреће се.

9Ко се снебива, а има слугу, бољи је од онога који се велича а хљеба нема.

10Праведник се брине за живот својега живинчета, а у безбожника је срце немилостиво.

11Ко ради своју земљу, биће сит хљеба; а ко иде за беспослицама, безуман је.

Тумачење, ст. 4–11 (на руском)

. На первом месте в ряду благ домашней жизни человека поставляется доблестная жена, именуемая венцом мужа своего (4а) - так как ее труд, прилежание, толковость и под. приносят мужу богатство, честь и славу (ср. XXXI:10 след. ); напротив, неизмеримо велик вред для мужа от злой жены: как червь подтачивает дерево, и оно сохнет и гибнет, так и злая жена подтачивает здоровье и благосостояние мужа и всей семьи (ср. Сир XXV:11 и след. ). Затем, после общего противоположения благотворности мыслей, намерений, слов и дел праведников и зловредности всего этого у нечестивых (ст. 5-6) и указания противоположности внешней конечной судьбы нечестивого и праведного (ст. 7, ср. X:25), а также не одинакового отношения общественного мнения к словам и речам того и другого (ст. 8), похваляется трудолюбие незнатного бедняка и осуждается презрение к труду и бездеятельность человека тщеславного своим происхождением (ст. 9), частнее, похваляется труд земледельца и осуждается всякая праздность, приводящая к разным порокам, напр., к пьянству (ст. 11 по LXX-ти). К характеристике праведника принадлежит (ст. 10) и то, что он оказывает милосердие и к животным, повинуясь внушениям естественного чувства сострадания и следуя прямым предписаниям закона (Исх XX:10; XXII:4-5; Лев XXII:28; Втор XXV:4), предписывавшего еврею гуманное обращение и с животными.

12Безбожник жели обрану ода зла, али коријен праведнијех даје је.

13Зломе је замка у гријеху усана његовијех, а праведник излази из тјескобе.

14Од плода уста својих сити се човјек добра, и плату за дјела своја прима човјек.

15Безумнику се чини прав пут његов; али ко слуша савјет, мудар је.

16Гњев безумников одмах се позна, али паметни покрива срамоту.

17Ко говори истину, јавља што је право, а лажни свједок пријевару.

18Има ко говори као да мач пробада, а језик је мудријех лијек.

19Истинита уста стоје тврдо довијека, а језик лажљиви за час.

20Који зло мисле, пријевара им је у срцу, а радост је онима који свјетују на мир.

21Никаква несрећа неће задесити праведника, а безбожници ће се напунити зла.

22Мрске су Господу лажљиве усне; а који раде вјерно, мили су му.

Тумачење, ст. 12–22 (на руском)

. Желания, слова и дела нечестивого и праведного существенно различны, различен и плод, последствие их для того и другого, неудача и прямая гибель для нечестивого, и спасение для праведного (ст. 12-14, сн. XVIII:7; Пс LXI:13).

Затем противополагаются самомнение и нетерпеливость безумного и скромность (в принятии советов от ближних) и терпеливость и осторожность (при получении обид) мудрого (ст. 15-16), а также правдивость и истинность свидетельства мудрого и ложь, коварство и злоба свидетельства безумного и нечестивого (ст. 17-22). Будучи само по себе злом, которое всегда болезненно отзывается в сердце ближнего, как бы нанося ему рану (ст. 18), свидетельство или лжесвидетельство нечестивого и самому ему приносит гибель (ст. 19-20), главное - лишение милости Божией, которая неразлучна с правыми сердцем, словами и делами (ст. 22).

23Паметан човјек покрива знање, а срце безумнијех разглашује безумље.

24Рука радљива господариће, а лијена ће давати данак.

25Брига у срцу човјечијем обара; а добра ријеч развесељава.

26Праведнику је боље него ближњему његову; а безбожнике заводи пут њихов.

27Љенивац неће пећи лова свога, а у вриједна је човјека добро драгоцјено.

28На путу правде живот је, и куда иде стаза њезина нема смрти.

Тумачење, ст. 23–28 (на руском)

. Похваляются сдержанность в слове, присущая мудрому (ст. 23а), умение его - утешить словом печального (25а) и вообще преподаваемое им руководство ближнему (ст. 26), прилежание и трудолюбие (24а, 27б); напротив осуждаются противоположные пороки нечестивого. Общее заключение главы: путь правды ведет к истинной жизни и бессмертию (ст. 28).

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).