Дан 82 од 90
Јев 3:1–7:28 · око 9 мин
3:1 Зато, браћо света, заједничари звања небескога, познајте посланика и владику, којега ми признајемо, Исуса Христа,
3:2 Који је вјеран ономе који га створи, као и Мојсије у свему дому његову.
3:3 Јер овај поста толико достојан веће части од Мојсија, колико већу од дома част има онај који га је начинио.
3:4 Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог.
3:5 И Мојсије дакле бјеше вјеран у свему дому његову, као слуга, за свједочанство онога што је требало да се говори.
3:6 Али је Христос као син у дому својему: којега смо дом ми, ако слободу и славу нада до краја тврдо одржимо.
3:7 Зато, као што говори Дух свети: данас ако глас његов чујете,
3:8 Не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте у дане напасти у пустињи,
3:9 Гдје ме искушаше оцеви ваши, искушаше ме, и гледаше дјела моја четрдесет година.
3:10 Тога ради расрдих се на тај род, и рекох: једнако се мету у срцима, али они не познаше путова мојијех;
3:11 Зато се заклех у гњеву својему да неће ући у покој мој.
3:12 Гледајте, браћо, да не буде кад у коме од вас зло срце невјерства да отступи од Бога живога;
3:13 Него се утјешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од пријеваре грјеховне;
3:14 Јер постадосмо заједничари Христу, само ако како смо почели у њему бити до краја тврдо одржимо;
3:15 Докле се говори: данас, ако глас његов чујете, не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте.
3:16 Јер неки чувши прогњевише се, али не сви који изиђоше из Мисира с Мојсијем.
3:17 А на које мрзи четрдесет година? Није ли на оне који сагријешише, који оставише кости у пустињи?
3:18 А којима се закле да неће ући у покој његов, него онима који не хтјеше да вјерују?
3:19 И видимо да не могоше ући за невјерство.
4:1 Да се бојимо дакле да како док је још остављено обећање да се улази у покој његов, не одоцни који од вас.
4:2 Јер је нама објављено као и онима; али онима не помаже чувена ријеч, јер не вјероваше они који чуше.
4:3 Јер ми који вјеровасмо улазимо у покој, као што рече: зато се заклех у гњеву својему да неће ући у покој мој, ако су дјела и била готова од постања свијета.
4:4 Јер негдје рече за седми дан овако: и почину Бог у дан седми од свију дјела својијех.
4:5 И на овом мјесту опет: неће ући у покој мој.
4:6 Будући пак да неки имају да уђу у њега, и они којима је најприје јављено не уђоше за непослушање;
4:7 Опет одреди један дан, данас, говорећи у Давиду по толиком времену, као што се прије каза: данас ако глас његов чујете, не будите дрвенастијех срца.
4:8 Јер да је Исус оне довео у покој, не би за други дан говорио по том.
4:9 Даклем је остављено још почивање народу Божијему.
4:10 Јер који уђе у покој његов, и он почива од дјела својијех, као и Бог од својијех.
4:11 Да се постарамо дакле ући у тај покој, да не упадне ко у ону исту гатку невјерства.
4:12 Јер је жива ријеч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обје стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.
4:13 И нема твари непознате пред њим, него је све голо и откривено пред очима онога којему говоримо.
4:14 Имајући дакле великога поглавара свештеничкога, који је прошао небеса, Исуса сина Божијега, да се држимо признања.
4:15 Јер немамо поглавара свештеничкога који не може пострадати с нашијем слабостима, него који је у свачему искушан, као и ми осим гријеха.
4:16 Да приступимо дакле слободно к пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за вријеме кад нам затреба помоћ.
5:1 Јер сваки поглавар свештенички који се из људи узима, за људе се поставља на службу к Богу, да приноси даре и жртве за гријехе,
5:2 Који може пострадати с онима који не знаду и залазе; јер је и он под слабошћу.
5:3 И зато је дужан како за народне тако и за своје гријехе приносити.
5:4 И нико сам себи не даје части, него који је позван од Бога, као и Арон.
5:5 Тако и Христос не прослави сам себе да буде поглавар свештенички, него онај који му рече: ти си мој син, ја те данас родих.
5:6 Као што и на другоме мјесту говори: ти си свештеник вавијек по реду Мелхиседекову.
5:7 Он у дане тијела својега мољења и молитве к ономе који га може избавити од смрти с виком великом и са сузама приношаше, и би утјешен по својој побожности.
5:8 Иако и бијаше син Божиј, али од онога што пострада научи се послушању.
5:9 И савршивши се, постаде свима који га послушаше узрок спасенија вјечнога.
5:10 И би наречен од Бога поглавар свештенички по реду Мелхиседекову.
5:11 За којега бисмо вам имали много говорити што је тешко исказати; јер сте постали слаби на слушању.
5:12 Јер ви који би ваљало да сте учитељи по годинама, опет требујете да учите које су прва слова ријечи Божије; и постадосте да требате млијека, а не јаке хране.
5:13 Јер који се год храни млијеком, не разумије ријечи правде, јер је дијете.
5:14 А савршенијех је тврда храна, који имају осјећања дугијем учењем обучена за разликовање и добра и зла.
6:1 Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвијех дјела, и вјере у Бога,
6:2 Науке крштења, и метања руку, и васкрсенија мртвијех, и суда вјечнога.
6:3 И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
6:4 Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, окусили дара небескога, постали заједничари Духа светога,
6:5 И окусили добре ријечи Божије, и силе онога свијета, и отпали,
6:6 Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијега.
6:7 Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
6:8 А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпослије сажеже.
6:9 Али од вас, љубазни, надамо се бољему и што се држи спасенија, ако и говоримо тако.
6:10 Јер Бог није неправедан да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте у име његово, послуживши светима и служећи.
6:11 Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се над одржи тврдо до самога краја;
6:12 Да не будете љениви, него да се угледате на оне који вјером и трпљењем добијају обећања.
6:13 Јер кад Бог Аврааму обећа, не имајући ничим већијем да се закуне, закле се собом,
6:14 Говорећи: заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
6:15 И тако трпећи дуго, доби обећање.
6:16 Јер се људи већијем куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
6:17 Зато и Бог кад шћаше нашљедницима обећања обилније да покаже тврђу савјета својега, учини посредника клетву:
6:18 Да би у двјема непоколебљивијем стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утјеху ми који смо прибјегли да се ухватимо за над који нам је дан,
6:19 Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завјесе,
6:20 Гдје Исус уђе напријед за нас, поставши поглавар свештенички довијека по реду Мелхиседекову.
7:1 Јер овај Мелхиседек бјеше цар Салимски, свештеник Бога највишега, који срете Авраама кад се враћаше с боја царева, и благослови га;
7:2 Којему и Авраам даде десетак од свега. Прво дакле значи цар правде, потом и цар Салимски, то јест цар мира:
7:3 Без оца, без матере, без рода, не имајући ни почетка данима, ни свршетка животу, а испоређен са сином Божијим, и остаје свештеник довијека.
7:4 Али погледајте колики је овај коме је и Авраам патријарх дао десетак од плијена.
7:5 Истина, и они од синова Левијевијех који примише свештенство, имају заповијест да узимају по закону десетак од народа, то јест од браће своје, ако су и изишли из бедара Авраамовијех.
7:6 Али онај који се не броји од њихова рода, узе десетак од Авраама, и благослови онога који има обећање.
7:7 Али без свакога изговора мање благослови веће.
7:8 И тако овдје узимају десетак људи који умиру, а онамо онај за којега се посвједочи да живи.
7:9 И, да овако речем, Левије који узе десетак, дао је десетак кроз Авраама:
7:10 Јер бијаше још у бедрима очинима кад га срете Мелхиседек.
7:11 Ако је дакле савршенство постало кроз Левитско свештенство (јер је народ под њим закон примио), кака је још потреба била говорити да ће други свештеник постати по реду Мелхиседекову а не по реду Аронову?
7:12 Јер кад се промијени свештенство, мора се и закон промијенити.
7:13 Јер за кога се ово говори он је од другога кољена, од којега нико не приступи к олтару.
7:14 Јер је познато да Господ наш од кољена Јудина изађе, за које кољено Мојсије не говори ништа о свештенству.
7:15 И још је више познато да ће по реду Мелхиседекову други свештеник постати,
7:16 Који није постао по закону тјелесне заповијести него по сили живота вјечнога.
7:17 Јер свједочи: ти си свештеник вавијек по реду Мелхиседекову.
7:18 Тако се укида пређашња заповијест, што би слаба и залудна.
7:19 Јер закон није ништа савршио; а постави бољи над, кроз који се приближујемо к Богу.
7:20 И још не без заклетве:
7:21 Јер они без заклетве посташе свештеници; а овај са заклетвом кроз онога који му говори: закле се Господ и неће се раскајати: ти си свештеник вавијек по реду Мелхиседекову.
7:22 Толико бољега завјета поста Исус јамац.
7:23 И они многи бише свештеници, јер им смрт не даде да остану.
7:24 А овај, будући да остаје вавијек, има вјечно свештенство.
7:25 Зато и може вавијек спасти оне који кроза њ долазе к Богу, кад свагда живи да се може молити за њих.
7:26 Јер таков нама требаше поглавар свештенички: свет, безазлен, чист, одвојен од гријешника, и који је био више небеса;
7:27 Којему није потребно сваки дан, као свештеницима, најприје за своје гријехе жртве приносити, а потом за народне, јер он ово учини једном, кад себе принесе.
7:28 Јер закон поставља људе за свештенике који имају слабост; а ријеч заклетве које је речена по закону, постави сина вавијек савршена.