Дан 15 од 30

Пс 71:1–74:23

71:1 У тебе се, Господе, уздам, немој ме оставити под срамотом вјечном.

71:2 Правдом својом избави ме, и опрости ме, пригни к мени ухо своје и помози ми.

71:3 Буди ми град гдје бих свагда долазио да живим, уреди спасење моје; јер си ти град мој и крјепост моја.

71:4 Боже мој! узми ме из руке безбожникове, из руке безаконикове и насилникове.

71:5 Јер си ти надање моје, Господ је Господ поуздање моје од младости моје.

71:6 Тебе се држим од рођења, од утробе матере моје ти си бранич мој; тобом се хвалим свагда.

71:7 Чудо сам многима, а ти си уточиште моје јако.

71:8 Уста су моја пуна хвале твоје, славе твоје сваки дан.

71:9 Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја, немој ме оставити.

71:10 Јер непријатељи моји мисле о мени, и који вребају душу моју договарају се,

71:11 Говорећи: Бог га је оставио, потјерајте и ухватите га, јер га нема ко избавити.

71:12 Боже! Не буди далеко од мене; Боже мој! похитај ми у помоћ.

71:13 Нек се постиде и погину противници душе моје; нека попадне стид и срамота на оне који ми траже зла!

71:14 А ја ћу се свагда уздати, и понављаћу хвале теби.

71:15 Уста ће моја казивати правду твоју, сваки дан доброчинства твоја, јер им не знам броја.

71:16 Ући ћу у сили Господа Господа, и славићу само твоју правду.

71:17 Боже! ти си ме учио од младости, и до данас казујем чудеса твоја.

71:18 Ни у старости и кад осиједјех немој ме оставити, Боже, еда бих казивао мишицу твоју натражју, свој омладини силу твоју,

71:19 Правда је твоја, Боже, до највише висине; у великим дјелима, која си учинио, Боже, ко је као ти?

71:20 Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, пак си ме опет оставио међу живима и из бездана ме земаљских опет извадио.

71:21 Много си ме пута подизао и понављао утјехе.

71:22 И ја те хвалим уз псалтир, твоју вјерност, Боже мој; ударам ти у гусле, свече Израиљев!

71:23 Радују се уста моја кад пјевам теби, и душа моја, коју си избавио.

71:24 И језик мој сваки дан казује правду твоју; јер су постиђени и посрамљени они који ми траже зла.

72:1 Боже, дај цару суд свој, и правду своју сину цареву:

72:2 Он ће судити народу твојему по правди, и невољницима твојим по правици.

72:3 Родиће народу горе миром, и хумови правдом.

72:4 Он ће судити невољнима у народу, помоћи ће синовима ништега, и насилника ће оборити,

72:5 Бојаће се тебе док је сунца и мјесеца, од кољена до кољена.

72:6 Сићи ће као дажд на покошену ливаду, као капље које порашају земљу.

72:7 Процвјетаће у дане његове праведник и свуда мир докле тече мјесеца.

72:8 Владаће од мора до мора, и од ријеке до крајева земаљских.

72:9 Пред њим ће попадати дивљаци, и непријатељи његови прах ће лизати.

72:10 Цареви Тарсиски и острвљани донијеће даре, цареви Шавски и Савски даће данак.

72:11 Клањаће му се сви цареви, сви народи биће му покорни.

72:12 Јер ће избавити убогога који цвили и невољнога који нема помоћника.

72:13 Биће милостив ништему и убогом, и душе ће јаднима спасти.

72:14 Од пријеваре и насиља искупиће душе њихове, и скупа ће бити крв њихова пред очима његовима.

72:15 Они ће добро живјети, и донијеће му злато из Шаве; и свагда ће се молити за њега, и сваки ће га дан благосиљати.

72:16 Биће пшенице на земљи изобила; по врховима горским лелујаће се класје њезино као Ливанска шума, и по градовима цвјетаће људи као трава на земљи.

72:17 Име ће његово бити увијек; докле тече сунца, име ће његово расти. Благословиће се у њему, сви ће га народи звати блаженим.

72:18 Благословен Господ Бог, Бог Израиљев, који један чини чудеса!

72:19 И благословено славно име његово увијек! славе његове напуниће се сва земља. Аман и амин.

72:20 Свршише се молитве Давида, сина Јесејева.

73:1 Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.

73:2 А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,

73:3 Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.

73:4 Јер не знају за невољу до саме смрти, и тијело је њихово претило.

73:5 На пословима човјечијим нема их, и не муче се с другим људима.

73:6 Тога ради опточени су охолошћу као огрлицом, и обучени у обијест као у стајаће рухо.

73:7 Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.

73:8 Потсмијевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.

73:9 Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.

73:10 И зато се онамо навраћају неки из народа његова, и пију воду из пуна извора.

73:11 И говоре: како ће разабрати Бог? зар вишњи зна?

73:12 Па ето, ови безбожници срећни на свијету умножавају богатство.

73:13 Зар дакле узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,

73:14 Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?

73:15 Кад бих казао: говорићу као и они, изневјерио бих род синова твојих.

73:16 И тако стадох размишљати да бих ово разумио; али то бјеше тешко у очима мојима.

73:17 Док најпослије уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.

73:18 Та на клизавом мјесту поставио си их, и бацаш их у пропаст!

73:19 Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!

73:20 Као сан, кад се човјек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.

73:21 Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,

73:22 Тада бијах незналица и не разумијевах; као живинче бијах пред тобом.

73:23 Али сам свагда код тебе, ти ме држиш за десну руку.

73:24 По својој вољи водиш ме, и послије ћеш ме одвести у славу.

73:25 Кога имам на небу? и с тобом ничега нећу на земљи.

73:26 Чезне за тобом тијело моје и срце моје; Бог је град срца мојега и дио мој довијека.

73:27 Јер ево који отступише од тебе, гину; ти истребљаваш свакога који чини прељубу остављајући тебе.

73:28 А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса твоја.

74:1 Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гњев твој на овце паше твоје?

74:2 Опомени се сабора својега, који си стекао од старине, искупио себи у нашљедну државу, горе Сиона, на којој си се населио.

74:3 Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.

74:4 Ричу непријатељи твоји на мјесту сабора твојих, своје обичаје постављају мјесто наших обичаја.

74:5 Видиш, они су као онај који подиже сјекиру на сплетене гране у дрвета.

74:6 Све у њему што је резано разбише сјекирама и брадвама.

74:7 Огњем сажегоше светињу твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена твојега.

74:8 Рекоше у срцу својем: потримо их сасвијем. Попалише сва мјеста сабора Божијих на земљи.

74:9 Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.

74:10 Докле ће се, Боже, ругати насилник? хоће ли довијека противник пркосити имену твојему?

74:11 Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из њедара својих, и истријеби их.

74:12 Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!

74:13 Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.

74:14 Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.

74:15 Ти си отворио изворе и потоке, ти си исушио ријеке које не пресишу.

74:16 Твој је дан и твоја је ноћ, ти си поставио звијезде и сунце.

74:17 Ти си утврдио све крајеве земаљске, љето и зиму ти си уредио.

74:18 Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име твоје.

74:19 Не дај звијерима душе грлице своје, немој заборавити стада страдалаца својих засвагда.

74:20 Погледај на завјет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.

74:21 Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име твоје.

74:22 Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како ти се безумник руга сваки дан!

74:23 Не заборави обијести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници твоји!