Дан 251 од 365

Јест 6:1–7:10

6:1 Ону ноћ не могаше цар спавати, и заповједи те му донесоше књигу од знаменитијех догађаја, дневнике, те је читаше цару.

6:2 И нађе се записано како је Мардохеј проказао за Вихтана и Тереса, два дворанина, који чуваху стражу на прагу, да гледају да дигну руке на цара Асвира.

6:3 Тада рече цар: кака је част и како је добро учињено Мардохеју за то? а момци цареви, слуге његове, рекоше: није му учињено ништа.

6:4 А цар рече: ко је у тријему? А Аман бјеше дошао у спољашњи тријем двора царева да каже цару да се објеси Мардохеј на вјешала која му је приправио.

6:5 А момци цареви рекоше му: гле, Аман стоји у тријему. А цар рече: нека дође.

6:6 И Аман дође, а цар му рече: шта треба учинити човјеку којега цар хоће да прослави? А Аман рече у себи: кога би цар хтио прославити ако не мене?

6:7 И рече Аман цару: кога цар хоће да прослави,

6:8 Треба донијети царско одијело које цар носи, и довести коња на ком цар јаше, и метнути му на главу вијенац царски;

6:9 И одијело и коња треба дати коме између највећих кнезова царевијех да обуку човјека онога којега цар хоће да прослави, па да га проведу на коњу по улицама градским и вичу пред њим: овако бива човјеку кога цар хоће да прослави.

6:10 Тада рече цар Аману: брже узми одијело и коња као што рече, и учини тако Мардохеју, Јудејцу који сједи на вратима царевијем; немој изоставити ништа што си рекао.

6:11 И узе Аман одијело и коња, и обуче Мардохеја и проведе га на коњу по улицама градским вичући пред њим: овако бива човјеку кога цар хоће да прослави.

6:12 Потом се врати Мардохеј на врата царева, а Аман брже отиде кући својој жалостан и покривене главе.

6:13 И приповједи Аман Сереси жени својој и свијем пријатељима својим све што му се догоди. Тада му рекоше мудраци његови и Сереса жена његова: кад је од Јудејскога сјемена Мардохеј пред којим си почео падати, нећеш му одољети, него ћеш пасти пред њим.

6:14 И док они још говораху с њим, дођоше дворани цареви и брже одведоше Амана на објед који зготови Јестира.

7:1 И тако дође цар и Аман на објед царици Јестири.

7:2 И рече цар Јестири опет други дан напивши се вина: шта желиш, царице Јестиро? даће ти се и шта молиш? ако је и до половине царства, биће.

7:3 Тада одговори царица Јестира и рече: ако сам нашла милост пред тобом, царе, и ако је цару угодно, нека ми се поклони живот мој на моју жељу и народ мој на моју молбу.

7:4 Јер смо продани ја и мој народ да нас потру, побију и истријебе. Да смо продани да будемо слуге и слушкиње, мучала бих, премда непријатељ не би могао накнадити штете цару.

7:5 А цар Асвир проговори и рече царици Јестири: ко је тај? и гдје је тај који се усудио тако чинити?

7:6 А Јестира рече: противник и непријатељ овај је зликовац Аман. А Аман се уплаши од цара и од царице.

7:7 Тада цар гњеван уста од вина и отиде у врт код двора, а Аман оста да моли за живот свој царицу Јестиру, јер видје да је цар наумио зло по њ.

7:8 Потом се цар врати из врта дворскога у кућу гдје бјеше пио вино; а Аман бјеше пао на одар гдје сјеђаше Јестира. И цар рече: еда ли ће и царицу осрамотити код мене у кући? Чим та ријеч изиде из уста царевијех, покрише лице Аману.

7:9 И Арвона, један од дворана царевијех, рече: ево и вјешала што је начинио Аман за Мардохеја који је говорио добро по цара стоје код куће Аманове, висока педесет лаката. И рече цар: објесите га на њих.

7:10 И тако објесише Амана на вјешала која бјеше приправио Мардохеју. И гњев царев утиша се.

Рим 11:21–36

21 Јер кад Бог рођенијех грана не поштедје, да и тебе како не непоштеди.

22 Гледај дакле доброту и непоштеђење Божије: непоштеђење на онима што отпадоше, а на себи доброту Божију, ако останеш у доброти; ако ли пак не, и ти ћеш бити отсјечен.

23 А и они, ако не остану у невјерству, прицијепиће се; јер их је Бог кадар опет прицијепити.

24 Јер кад си ти отсјечен од рођене маслине, и прицијепио се на нерођену питому маслину; а камо ли ови који ће се прицијепити на рођену своју маслину!

25 Јер вам, браћо, нећу затајити тајне ове (да не будете поносити), шљепота Израиљу паде у дијел докле не уђе незнабожаца колико треба.

26 И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: доћи ће од Сиона избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова.

27 И ово им је мој завјет кад отмем њихове гријехе.

28 По јеванђељу дакле непријатељи су вас ради; а по избору љубазни су отаца ради.

29 Јер се Бог неће раскајати за своје дарове и звање.

30 Јер као и ви што се некад супроћасте Богу а сад бисте помиловани њиховога ради супроћења,

31 Тако и они сад не хтјеше да вјерују вашега ради помиловања да би и они били помиловани.

32 Јер Бог затвори све у невјерство, да све помилује.

33 О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путови!

34 Јер ко позна мисао Господњу?

35 Или ко му би савјетник? Или ко му напријед даде што, да му се врати?

36 Јер је од њега и кроз њега и у њему све. Њему слава вавијек. Амин.

Пс 107:1–43

1 Хвалите Господа, јер је добар; јер је довијека милост његова.

2 Тако нека реку које је избавио Господ, које је избавио из руке непријатељеве,

3 Скупио их из земаља, од истока и запада, од сјевера и мора.

4 Луташе по пустињи гдје се не живи, пута граду насељеноме не находише;

5 Бјеху гладни и жедни, и душа њихова изнемагаше у њима;

6 Али завикаше ка Господу у тузи својој; и избави их из невоље њихове.

7 И изведе их на прав пут, који иде у град насељени.

8 Нека хвале Господа за милост његову, и за чудеса његова ради синова људских!

9 Јер сити душу ташту, и душу гладну пуни добра.

10 Сједјеше у тами и у сјену смртном, оковани у тугу и у гвожђе;

11 Јер не слушаше ријечи Божијих, и не марише за вољу вишњега.

12 Он поништи срце њихово страдањем; спотакоше се, и не бјеше ко да поможе.

13 Али завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове;

14 Изведе их из таме и сјена смртнога, и раскиде окове њихове.

15 Нека хвале Господа за милост његову, и за чудеса његова ради синова људских!

16 Јер разби врата мједена, и пријеворнице гвоздене сломи.

17 Безумници страдаше за неваљале путове своје, и за неправде своје.

18 Свако се јело гадило души њиховој, и дођоше до врата смртнијех.

19 Али завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове.

20 Посла ријеч своју и исцијели их, и избави их из гроба њихова.

21 Нека хвале Господа за милост његову, и за чудеса његова ради синова људских!

22 И нека принесу жртву за хвалу, и казују дјела његова у пјесмама!

23 Који плове по мору на корабљима, и раде на великим водама,

24 Они су видјели дјела Господња, и чудеса његова у дубини.

25 Каже, и диже се силан вјетар, и устају вали на њему,

26 Дижу се до небеса и спуштају до бездана: душа се њихова у невољи разлива;

27 Посрћу и љуљају се као пијани; све мудрости њихове нестаје.

28 Али завикаше ка Господу у тузи својој, и изведе их из невоље њихове.

29 Он обраћа вјетар у тишину, и вали њихови умукну.

30 Веселе се кад се стишају, и води их у пристаниште које желе.

31 Нека хвале Господа за милост његову, и за чудеса његова ради синова људских!

32 Нека га узвишују на сабору народном, на скупштини старјешинској славе га!

33 Он претвара ријеке у пустињу, и изворе водене у сухоту,

34 Родну земљу у слану пустару за неваљалство онијех који живе на њој.

35 Он претвара пустињу у језера, и суху земљу у изворе водене,

36 И насељава онамо гладне. Они зидају градове за живљење;

37 Сију поља, саде винограде и сабирају љетину.

38 Благосиља их и множе се јако, и стоке им не умаљује.

39 Прије их бијаше мало, падаху од зла и невоље, што их стизаше.

40 Он сипа срамоту на кнезове, и оставља их да лутају по пустињи гдје нема путова.

41 Он извлачи убогога из невоље, и племена множи као стадо.

42 Добри виде и радују се, а свако неваљалство затискује уста своја.

43 Ко је мудар, нека запамти ово, и нека познаду милости Господње.