Приче Соломоновеглава 19
Текстови за поређење нису учитани. Проверите везу и покушајте поново.
Тумачење главе (на руском)
1Сиромах који ходи у безазлености својој бољи је него опаки уснама својим, који је безуман.
2Кад је душа без знања, није добро; и ко је брзијех ногу, спотиче се.
3Лудост човјечија превраћа пут његов, а срце се његово гњеви на Господа.
4Богатство прибавља много пријатеља, а сиромаха оставља пријатељ његов.
5Лажан свједок неће остати без кара, и ко говори лаж, неће утећи.
6Многи угађају кнезу, и свак је пријатељ човјеку податљиву.
7На сиромаха мрзе сва браћа његова, још више се пријатељи његови удаљују од њега; виче за њима, али их нема.
8Ко прибавља разум, љуби душу своју; и ко пази на мудрост, наћи ће добро.
9Свједок лажан неће остати без кара, и ко говори лаж, погинуће.
10Не доликују безумном милине, ни слузи да влада кнезовима.
11Разум задржава човјека од гњева, и част му је мимоићи кривицу.
12Царева је срдња као рика младога лава, и љубав је његова као роса трави.
13Безуман је син мука оцу својему, и свадљивост женина непрестано прокисивање.
14Кућа и имање нашљеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.
15Лијеност наводи тврд сан, и немарљива душа гладоваће.
Тумачење, ст. 1–15 (на руском)
. Ст. 1 почти дословно повторяется в XXVIII:6 - с тем отличием, что в этом последнем месте во второй половине стиха стоит слово "богатый" - ашир, а не "глупый" - кесил, как здесь. Контексту речи соответствует только чтение XXVIII:6, почему и чтение данного места XIX:1 должно быть исправлено соответственно ему, как и делают LXX, Vulg., слав. 2-3 ст. оттеняют ту мысль, что благосостояние возможно для человека лишь при благоразумии и рассудительности. Ст. 4, 6-7 отмечают всегда и везде имеющееся явление житейского опыта - факт всеобщего преклонения людей пред богатством и богатыми и пренебрежения к бедным (сн. XIV:20). Ст. 5 содержит вставочную мысль о преступности лжесвидетельства (ср. VI:19; XIV:5); о том же - и ст. 9. Ст. 10 имеет в виду нередкие, на древнем и новом востоке случаи мгновенного возвышения раба до положения властелина; такое явление Премудрый осуждает не само по себе, но постольку, поскольку рабство физические легко может соединяться с рабством духа, в частности с глупостью; мысль та, что к обладанию благами - богатства, власти и подобного - необходимо должна быть подготовка в виде воспитания. Ст. 11-15 содержат ряд опытных наблюдений из области частной, общественной и политической жизни.
16Ко држи заповијести, чува душу своју; а ко не мари за путове своје, погинуће.
17Господу позаима ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово.
18Карај сина својега докле има надања и на погибао његову да не прашта душа твоја.
19Велик гњев показује кад прашташ кар, и кад опростиш, послије већма покарај.
20Слушај свјет и примај наставу, да послије будеш мудар.
21Много има мисли у срцу човјечијем, али што Господ науми оно ће остати.
22Жеља човјеку треба да је да чини милост, а бољи је сиромах него лажа.
23Страх је Господњи на живот; у кога је он, борави сит, нити га походи зло.
24Љењивац крије руку своју у њедра, ни к устима својим не приноси је.
25Удри потсмијевача да луди омудра, и разумнога накарај да разумије науку.
26Син срамотан и пријекоран упропашћује оца и одгони матер.
27Немој, сине, слушати науке која одводи од ријечи разумнијех.
28Неваљао свједок потсмијева се правди, и уста безбожника прождиру на неправду.
29Готови су потсмјевачима судови и безумницима бој на леђа.
Тумачење, ст. 16–29 (на руском)
. Во главе всех правил ставится хранение заповедей закона (Моисеева), в чем, согласно самому законодателю (Втор XXXI:15), указывается истинная жизнь, истинное благо и спасение для человека (ст. 16). Главной же заповедью, главной добродетелью является милосердие и благотворение бедным, в котором человек делает как бы должником себе самого Бога (ст. 17, ср. Пс XL:1; Мф Х:42; XXV:40). Вторым по важности - после милостыни и благотворения - делом долга для человека служит воспитание детей (ст. I:8-20), о чем нередко говорит Премудрый и в других местах (XIII:25; XXIII:13). Соответственно духу древности и Ветхого Завета, в системе воспитания Премудрым допускаются телесные наказания, но от крайностей и злоупотреблений в этом отношении Он предостерегает родителей (ст. 18) - подобным же образом делает это и апостол (Еф VI:4); тем настойчивее увещание к детям-воспитанникам (ст. 20). Ст. 21 обращает мысль человека, стремящегося к благоустроению своей жизни всеми мерами и средствами, к единому Владыке мира и жизни - Богу: человеческим планам, самым продуманными, свойственна изменчивость, неустойчивость; непреложно, неизменно лишь веление Божие (ср. Чис XXIII:19), которым Он управляет всем (ср. Притч XVI:1). Ст. 22 изображает внутреннюю сторону благотворения - чувство искреннего расположения благотворителя к бедному, тогда как выше (ст. 17) говорилось лишь о воздаянии за благотворение. Ст. 23 еще раз представляет напоминание об основной (в Ветхом Завете) добродетели - страхе Божием и его спасительности для человека (ср. XVI:27). Ст. 24 почти буквально повторяется ниже в XXVI:15 (ср. XII:27) и имеет в виду обычай востока - не употреблять вилок и ножей при принятии пищи. Заключительные стихи (25-29) говорят о нравственно неспособных воспринять учение мудрости слушателях и содержат предостережение от увлечения их примерами (ст. 27).
Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).
1-15. Притчи разнообразного содержания о богатстве и бедности, о благоразумии и глупости и т. д. 16-29. Притчи, по содержанию своему относящиеся к благотворительности, воспитанию и проч.