Приче Соломоновеглава 14

Тумачење главе (на руском)

1-7. О мудрости и глупости вообще. 8-19. Более частное изображение мудрых и глупых, главным образом со стороны различия их жизненного жребия. 20-27. О богатстве и бедности в их причинной связи с мудростью. 28-35. Параллельное изображение мудрых и глупых, богатых и бедных, наконец, господ и слуг.

1Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава.

2Ко ходи право, боји се Господа; а ко је опак на својим путовима, презире га.

3У устима је безбожниковијем прут охолости, а мудре чувају уста њихова.

4Гдје нема волова, чисте су јасле; а обилата је љетина од силе воловске.

5Истинит свједок не лаже, а лажан свједок говори лаж.

6Потсмјевач тражи мудрост, и не находи је; а разумному је знање лако наћи.

7Иди од човјека безумна, јер нећеш чути паметне ријечи.

Тумачење, ст. 1–7 (на руском)

. Конкретным проявлением мудрости является мудрая, созидающая дом жена, а таким же примером глупости - безумная жена, расстраивающая свой дом и все его благосостояние собственными руками (ст. 1, сн. XII:4). Далее противополагаются - страх Божий, ведущий человека прямыми путями, и дерзкое пренебрежение памятью о Боге, соединяющееся с хождением кривыми путями (ст. 2), - высокомерие речи безумных и скромность речи мудрых (ст. 3. Ср. XII:6), - свидетели истинный и ложный (ст. 5, сн. Исх XXIII:1; Притч XII:17), недоступность мудрости людям, лишенным страха Божия, и полная доступность ее для исполненных страха Божия и чистых сердцем (ст. 6), почему и дается совет устраняться от глупого, у которого нечему научиться (ст. 7). Вне видимой связи с общею мыслью рассматриваемого отдела стоит хозяйственная заметка ст. 4, имеющая, по-видимому, цель научить человека - не переоценивая значения богатства (ср. X:15; XIII:8), сообразовать попытки умножения имущества с распространением орудий производства и вообще жизненных средств.

8Мудрост је паметнога да пази на пут свој, а безумље је безумнијех пријевара.

9Безумнима је шала гријех, а међу праведнима је добра воља.

10Срце свачије зна јад душе своје; и у весеље његово не мијеша се други.

11Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведнијех цвјетаће.

12Неки се пут чини човјеку прав, а крај му је пут к смрти.

13И од смијеха боли срце, и весељу крај бива жалост.

14Путова својих наситиће се ко је изопачена срца, али га се клони човјек добар.

15Луд вјерује свашта, а паметан пази на своје кораке.

16Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је.

17Нагао човјек чини безумље, а пакостан је човјек мрзак.

18Луди нашљеђује безумље, а разборити вјенчава се знањем.

19Клањају се зли пред добрима и безбожни на вратима праведнога.

Тумачење, ст. 8–19 (на руском)

. Здесь безраздельно и без строгого различия излагаются внутренние и внешние свойства и отношения мудрых - благочестивых и глупых - нечестивых. Противопоставляются - ведение мудрым пути своего и блуждание безумного на жизненном пути (ст. 8), кощунственное отношение последнего к идее греха и искупительной жертвы и благоволения во всех действиях этого рода у праведника (ст. 9), качество пути праведных и нечестивых и конечная судьба тех и других (ст. 11-12; 14-19). Попутно вставляются замечания: 1) о недоступности внутреннего мира человека, его радостей и горя, стороннему свидетелю или наблюдателю (ст. 10) и 2) безотрадное, почти пессимистическое наблюдение, что всякая радость, счастье таит в себе зародыш печали, несчастия (ст. 13).

20Убоги је мрзак и пријатељу свом, а богати имају много пријатеља.

21Ко презире ближњега својега гријеши; а ко је милостив убогима, благо њему.

22Који смишљају зло, не лутају ли? а милост и вјера биће онима који смишљају добро.

23У сваком труду има добитка, а говор уснама само је сиромаштво.

24Мудрима је вијенац богатство њихово, а безумље безумнијех остаје безумље.

25Истинит свједок избавља душе, а лажан говори пријевару.

26У страху је Господњем јако поуздање, и синовима је уточиште.

27Страх је Господњи извор животу да се човјек сачува од пругала смртнијех.

Тумачење, ст. 20–27 (на руском)

. Из двух стихов - 20 и 21, в первом указывается частое, хотя и не нормальное с нравственной точки зрения, явление - дружба лишь по видам корысти, - а во втором проводится моральное воззрение на этот пункт. Далее следуют сентенции: о гибельности злоумышления против ближнего и о благотворности доброжелательства (ст. 22), о пользе труда и о вреде празднослова (ст. 23), о богатстве, как уделе мудрых, и скудости, постигающей безумного (ст. 24), о спасительности истинного свидетельства и пагубности лжесвидетельства (ст. 25); наконец, в связи с последним, а вместе с содержанием целого отдела, говорится о страхе Божьем, как источнике всякого блага жизни и самой жизни (ст. 26-27).

28У мноштву је народа слава цару; а кад нестаје народа, пропаст је владаоцу.

29Ко је спор на гњев, велика је разума; а ко је нагао показује лудост.

30Живот је тијелу срце здраво, а завист је трулеж у костима.

31Ко чини криво убогоме, срамоти створитеља његова; а поштује га ко је милостив сиромаху.

32За зло своје повргнуће се безбожник, а праведник нада се и на смрти.

33Мудрост почива у срцу разумна човјека, а што је у безумнима познаје се.

34Правда подиже народ, а гријех је срамота народима.

35Мио је цару разуман слуга, али на срамотна гњеви се.

Тумачење, ст. 28–35 (на руском)

. Содержание отдела отчасти затрагивает область государственной жизни, указывается благо царя в многочисленности подданных его и несчастие - в малочисленности их (ст. 26); определяется основной закон возвышения и унижения народов - правда (ст. 34); царь представляется идеальной силой, как бы совестью народа, по справедливости награждающей благие деяния и карающей нечестие (ст. 35). С другой стороны и главным образом оттеняется значение и благо личной добродетели, и зло ее противоположности - нечестия, - так противопоставляются: долготерпение и раздражение (ст. 29), кротость и зависть (ст. 30), конечная гибель нечестивого и надежда на спасение у человека благочестивого (ст. 32). Высокое значение признается в особенности за делами милости, причем высказывается мысль, со всей ясностью повторяемая в Евангелии (Мф XXV:36), что милосердие или немилосердие человека к ближнему Бог благоволит принимать и вменять Себе Самому (ст. 31, сн. XVII:5).

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).