Приче Соломоновеглава 15

Тумачење главе (на руском)

1-7. Против грехов слова. 8-15. Бог отвращается и ненавидит всякое злое сердце. 16-33. С точки зрения истинной мудрости говорится о различных добродетелях и пороках, преимущественно в религиозной жизни.

1Одговор благ утишава гњев, а ријеч пријека подиже срдњу.

2Језик мудријех људи украшава знање, а уста безумнијех просипају безумље.

3Очи су Господње на сваком мјесту гледајући зле и добре.

4Здрав је језик дрво животно, а опачина с њега кршење од вјетра.

5Луд се руга наставом оца својега; а ко прима укор бива паметан.

6У кући праведниковој има много блага; а у дохотку је безбожникову расап.

7Усне мудријех људи сију знање, а срце безумничко не чини тако.

Тумачење, ст. 1–7 (на руском)

. Предлагается наставление о кротости и осторожности в славе (ст. 1, 4), а вместе дается предостережение против гнева и безумной злобы (ст. 1-2), причем то и другие обосновывается указанием на всеведение Божие, от которого не может укрыться ни добро, ни зло (ст. 3), а затем развивается общая мысль о благотворности мудрости и вреде безумия (ст. 5-7).

8Жртва је безбожничка гад Господу, а молитва праведнијех угодна му је.

9Гад је Господу пут безбожников; а ко иде за правдом, њега љуби.

10Карање је зло ономе ко оставља пут; који мрзи на укор, умријеће.

11Пакао је и погибао пред Господом, акамоли срца синова човјечијих.

12Потсмјевач не љуби онога ко га кори, нити иде к мудрима.

13Весело срце весели лице, а жалост у срцу обара дух.

14Срце разумно тражи знање, а уста безумнијех људи наслађују се безумљем.

15Сви су дани невољникови зли; а ко је весела срца, на гозби је једнако.

Тумачење, ст. 8–15 (на руском)

. В ст. 8-9 высказывается весьма часто повторяемая священными писателями мысль о том, что необходимым условием богоугодности жертвы, молитвы и всего внешнего богопочтения является чистое нравственное настроение и искреннее расположение человека, что, напротив, при отсутствии этих условий, жертвы и молитвы отвратительны пред Богом (Притч XXI:27; Ис I:11; LXVI:3; Иер VI:20; Oc V:6; VIII:13; Ам V:21-22 и др. ). Бог любит только ищущего правды, нечестивцев же и презрителей мудрости отвращает, и их постигает гибель (ст. 9-10). Для предупреждения злых дел и даже нечистых помышлений, человеку надо всегда помнить о всеведении Божием, пред которым открыты недоступные человеческому глазу области: преисподняя, ад, евр. шеол и гибель, евр. Аваддон (ст. 11), т. е. область гибели и смерти (сн. Притч XXVII:20; Иов XXVI:6; XXVIII:22); в Апокалипсисе именем Аваддона, по-гречески Аполлиона (т. е. губителя) назван Ангел - царь бездны (Откр XI:9). Тем более открыты всеведению Божию все тайны человеческого сердца (ср. Пс CXXXVIII). Далее указано несколько нравственно-психологических черт характеристики мудрого и нечестивого (ст. 13-15).

16Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром.

17Боље је јело од зеља гдје је љубав него од вола угојена гдје је мржња.

18Човјек гњевљив замеће распру; а ко је спор на гњев, утишава свађу.

19Пут је лијенога као ограда од трња, а стаза је праведнијех насута.

20Мудар је син радост оцу, а човјек безуман презире матер своју.

21Безумље је радост безумнику, а разуман човјек ходи право.

22Намјере се расипају кад нема савјета, а тврдо стоје гдје је много савјетника.

23Радује се човјек одговором уста својих, и ријеч у вријеме како је добра!

24Пут к животу иде горе разумноме да се сачува од пакла оздо.

25Господ раскопава кућу поноситима, а међу удовици утврђује.

26Мрске су Господу мисли зле, а бесједе чистијех миле су.

27Лакомац затире своју кућу, а ко мрзи на поклоне жив ће бити.

28Срце праведниково премишља шта ће говорити, а уста безбожничка ригају зло.

29Далеко је Господ од безбожнијех, а молитву праведнијех чује.

30Вид очињи весели срце, добар глас гоји кости.

31Ухо које слуша карање животно наставаће међу мудрима.

32Ко одбацује наставу, не мари за душу своју; а ко слуша карање, бива разуман.

33Страх је Господњи настава к мудрости, и прије славе иде смјерност.

Тумачење, ст. 16–33 (на руском)

. Указывается на превосходство нравственных благ, мира и любви перед материальным довольствием, соединенным с отсутствием страха Божия и с ненавистью к ближним (ст. 16-17, сн. Пс XXXVI:16); в связи с последним осуждается сварливость и восхваляется миролюбие (ст. 18, сн. XXVI:21), а также показывается вред праздности и польза трудолюбия и мужества (ст. 19). Далее приводится не раз повторяемая мысль о том что дети, мудрые или неразумные - источник гордости или огорчения для своих родителей (ст. 20, сн. X:1; XVII:25), указывается различие, с точки зрения целесообразности, путей мудрого и нечестивого (ст. 21), и оттеняется благотворность совета многих мудрых людей (ст. 22, сн. XI:14) и сила обдуманного слова (ст. 23). Затем поведение истинного мудреца освещается высшим светом веры в загробную жизнь (ст. 24. сн. XI:7; XIV:32), а в самой жизни его различаются: черты внутренней его настроенности (мысли и слова, ст. 26, неподкупность, ст. 27, молитва, ст. 29, внимательность к урокам мудрости, ст. 32-32, особенно же страх Божий, ст. 33) и внешнего жизненного жребия, противоположного судьбе нечестивых (ст. 25, 27, 30).

Текст: Превод Ђ. Даничића и В. Караџића, 1847–1868. Тумачење: „Тумачна Библија” под ур. А. П. Лопухина (на руском).